Sa vešću da je nemački automobilski gigant Folksvagen izabrao Tursku za destinaciju svoje nove fabrike u koju će preseliti proizvodnju iz fabrike u Češkoj potonule su nade da bi neki od modela škode i seata mogli da se sastavljaju u Srbiji.
Međutim, da budemo realni, tim nadama nije bilo mesta još od aprila kada je u nemačkim medijima objavljeno da su u užem izboru ostale Bugarska i Turska, a neki specijalizovani automobilski internet sajtovi su još krajem prošle godine pisali sa priličnom dozom sigurnosti da se fabrika seli u Tursku. Ali predsednik Srbije je podgrevao nade javnosti izjavama kako je „Srbija stabilnija, jača i bolja nego sve nama prijateljske zemlje, Bugarska, Rumunija, Turska i još jedna zemlja, koje se bore za Folksvagen“. Pa je onda „procurela“ vest kako smo dali Nemcima „ponudu koja se ne odbija“.
Navodno umesto lokacije u Šumadiji ponuđena je Inđija, nadomak Beograda, pa čak i mogućnost da se napravi jedna linija metroa od Beograda do Inđije. Uzalud su bile ponude, uzalud bombastični naslovi medija bliskih vlastima kako je Srbija pobedila i dolazi moćni Folksvagen koji će otvoriti ovde 5.000 radnih mesta i uložiti milijarde. Sa naknadnom pameću moglo bi se primetiti da sve to možda i nije bilo upućeno nemačkom investitoru već domaćoj javnosti koja izgleda još nije shvatila da u Srbiju nije došao ni Mercedes da pravi autobuse, ni Mubadala da pravi mikročipove, ni finski Sisu da pravi kamione.
Sada se postavlja pitanje u javnosti zašto je Srbija izgubila ovu trku, kao da je bilo neke šanse da je dobijemo. U konkurenciji sa zemljom od 80 miliona stanovnika sa bar dvostruko većim standardom, sa velikim lukama, sa značajem koji Turska ima za Nemačku, ne samo zbog privredne saradnje već i zbog velikog broja Turaka u Nemačkoj, ovo je sasvim očekivano. Tim pre ako se doda uticaj jednog od najvećih vlasnika Folksvagena vlade Katara. Ali takođe iz ovog slučaja se može izvući još jedna pouka. Za strane investitore nije od ključnog značaja da li je u nekoj zemlji razvijena demokratija, da li rade nezavisne institucije, da li su razvijena ljudska prava i sloboda govora. Naprotiv, slabije razvijene zemlje nude jeftiniju radnu snagu, manjak demokratije i nezavisnih institucija znači jaku autoritarnu vlast kojoj može direktno da se obrati u slučaju bilo kakvog problema koji vlast opet može efikasno i mimo institucija ili zakona da reši. Treba shvatiti da sva ova civilizacijska dostignuća nije potrebno obezbediti zbog stranih investitora, već isključivo zbog sopstvene privrede i građana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
