Uslovna sloboda

Koliko su mediji i novinari slobodni danas? Demokratske promene kao da nisu dovele do oslobađanja medija od čeličnih stega politike i ekonomije. Praktično, kad god neki medij ne piše po volji političaru dobija „šamar“ po džepu. Ta vrsta kažnjavanja najvidljivija je u lokalnim sredinama. Glavni rezon je da oni kao lokalna samouprava plaćaju novinsku kuću, ali samo da bi se pisalo o uspesima i „uspesima“, ne i o problemima.

Osim političkih, mediji su i pod ekonomskim pritiscima. Pošto zavise od oglašivača, često prinudno žmure kada se na njihovog komitenta natrči u nekom slučaju. Kada medij ipak smogne snage da se pozabavi nepodopštinama firme svog klijenta, stavljajući profesiju i interes javnosti iznad ekonomskog interesa, onda oglašivač povlači reklame, raskida ugovore, preti tužbama… Drugim rečima, samo ekonomski nezavisni medij u Srbiji danas može da se slobodno bavi novinarstvom. A takvih je (suviše) malo.

Ni u novinarskoj profesiji nije bolje stanje. Obespravljeni, sa nerešenim socijalnim statusom i u želji da zadovolje apetite redakcije, profesionalni novinari često pristaju na prećutkivanje i nezameranje u zamenu za informaciju od neke državne institucije ili političara. Autocenzura je sveprisutna, a kritičkih tonova gotovo da i nema. Jeste, novinari su dobili status službenih lica, ali dovoljno je izvršiti uvid u broj napada na novinare – slučaj Dejana Anastasijevića, pretnje Brankici Stanković i Vukašinu Obradoviću, ali i podsetiti se nerešenih ubistava Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića – pa je lako uvideti kako zaista stoje stvari.

Zbog svega ovoga, izveštavanje medija i stvarnost uglavnom su u velikom raskoraku. Kao da se žive paralelni životi, koji se međusobno ne dotiču. I zato ni najmanje ne čudi ocena o „delimičnoj slobodi“ RTV stanica i štampanih medija u Srbiji.