Sudbina NIN-ove nagrade: Vrhunska književnost u klinču sa politikom

O profesionalnim kvalitetima novog žirija ne treba polemisati, ali da će manje biti upliva politike, a dobri poznavaoci istorije Ninove nagrade znaju koliko je dugačak spisak izuzetnih romana i pisaca koji se zbog partijske „nepodobnosti“, ili zbog pisaca koji su u tom trenutku bili jaki politički „igrači“ i imali svoje veze u „centralI“, nisu upisali među Ninove laureate.

Podsećanja radi, prva Ninova nagrada za roman godine dodeljena je 1954, i nije je dobio pisac remek dela „Prokleta avlija“, Ivo Andrić, koji će sedam godina kasnije postati nobelovac. Ali jeste Dobrica Ćosić za roman „Koreni“, jer je, kako se pamti, presudila odluka Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je bio predsednik prvog Ninovog žirija.

Kao veliki skandal upamćena je i 1975. godina, kada naprosto nije dopušteno da Ninovu nagradu ponese Dragoslav Mihailović za roman „Petrijin venac“, jer je Mihailović politički još bio anatemisan zbog golootočkog romana „Kad su cvetale tikve“ i istoimene predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koja je, kako se i danas smatra, zabranjena direktno iz kabineta i skinuta s repertoara.

Ninov izbor za roman godine 1977. prevazilazi našu grotesknu društvenu i političku stvarnost, čiji su deo, naravno, i kultura, i književnost, i nagrade – prema jednoj, itekako prisutnoj verziji u ovdašnjem „usmenom predanju“, 25. januara, kada je završeno žiririanje, Skenderu Kulenoviću je neko od članova žirija javio da je njegov roman „Ponornica“ osvojio Ninovu nagradu većinom glasova, i da bi trebalo da se spremi, napiše izjavu, obuče odelo i sačeka novinara i fotografa koji će doći kod njega da naprave prvu vest.

Ali, dva sata kasnije, iz redakcije Nina mu je javljeno da se desila greška i da on nije laureat, a Kulenović je istog dana preminuo od srčanog udara. Naime, žiri je, prema ovoj priči, promenio odluku jer je Kulenović, iako je bio nosilac Partizanske spomenice i partijski se dobro kotirao, ipak smetao tadašnjem lobiju BiH u CK.

Oskar Davičo je, recimo, dva puta dobio Ninovu nagradu, a Vladan Desnica je sa remek – delom „Proljeća Ivana Galeba“ bio autsajder, kao i Mihailo Lalić sa „Lelejskom gorom“.

Danilo Kiš je 1978. vratio Ninovu nagradu koju je za roman „Peščanik“ dobio 1972, revoltiran nezapamćeno skandaloznom harangom i optužbama da je, navodno, njegova zbirka pripovedaka „Grobnica za Borisa Davidoviča“ plagijat, a cela ta akcija, naravno, bila je politički režirana.

Ninovu nagradu vratio je i Milisav Savić, 1991, kada je njegov „Hleb i strah“ proglašen romanom godine – zbog Savićevog antiratnog angžmana protiv Miloševićevog režima, redakcija NIN-a se ogradila od odluke žirija, i krenula da objavljuje tekstove autora romana iz užeg izbora koji je se najednom odenuo kao „književni kritičar“, i iz nacionalističkih topova krenuo da gađa i Savića i njegov roman…

Podsećanja radi, sadašnja redakcija Nina (iliti „prepariranog Nina“), formirana je u januaru 2024. pošto je kompletna ekipa urednika i novinara, koja je ovom nedeljniku u periodu od dve decenije i više donela visok profesionalni ugled i značaj, dala otkaz. Razlog je bio nepristajanje na uvođenje „discipline“ i odluka vlasnika da „malo koriguje“ dotadašnji nezavisni uređivački koncept, pa je originalna redakcija Nina otišla i napravila novi nedeljnik, Radar.

Promene u Ninu odlaskom te redakcije i dolaskom nove ekipe, koja je oberučke prihvatila da radi po „meri vlasnika“, kako smo se mogli uveriti, bile su poprilično vidljive i kada je u pitanju Ninova nagrada 2025. Kao što se sećamo, ceremonija se odvijala 3. februara na Kolarcu, u jeku studenske blokade i građanskih protesta, kojima je i Izvršni odbor Srpske akademije nauka i umetnosti dao podršku, i Udruženje književnika Srbije, Srpsko književno društvo, i gotovo svi pisci lično, kao i cela kultura.

Ali, niko se od članova novog žirija Ninove nagrade na ovoj ceremoniji nije osvrnuo na najmasovniju pobunu studenata u istoriji naše zemlje, a kamoli na napade i nasilje režima nad studentima. Reč studenti nije izgovorio ni „prvi čovek“ Nina koji je zajedno sa prethodnim laureatom, piscem Stevom Grabovcem, uručio nagradu Marinku Arsiću Ivkovu, 71. dobitniku za roman „NGDL“. A ni u besedi Ivkova, na podugačkom „spisku“ njemu važnih ljudi i događaja, studenti i teror koji trpe nisu bili toliko „zanimljivi“ da bi ih pomenuo.

Sve je bilo „elegantno“ i vrlo pažljivo upakovano, predsednik žirija je, doduše, objasnio šta se krije iza ciničnog naslova romana „NGDL“, i zapitao:

„Šta to znači usred društvene krize danas? Dok na sto metara od nas na platou traje veliki protest studenata i Univerziteta. Da li nas i književnost brani tako što razobličava svako zlo i, kako se mislilo još od antike, oblikuje ono što je dobro, istinito i lepo? Da li nam je zato književnost u posuvraćenim vremenima i usred društvenih previranja, neophodna?“.

Ali, nije pomenuo ko nam je stvorio ta posuvraćena vremena, i da su nam studenti u protestu takođe neophodni, i da je studentima neophodna podrška svih nas, jer upravo oni u ovom trenutku vode tešku borbu protiv zla u našem društvu, veću nego ikada u našoj savremenoj istoriji, i podnose ogromnu žrtvu.

Ništa se od toga nije dogodilo, ceremonija je bila, kao i što dolikuje, svečana i „uljudna“,  a naravno, na isto tako „elegantan“način bilo je upakovano i to što su iz užeg izbora za 71. Ninovu nagradu u finalu „zaobiđeni“ baš svi pisci koji su javni kritičari režima i u protestima zajedno sa studentima. Ali, o ukusima, estetskim i onim „drugim“, kako se odvajkada kaže, ne vredi raspravljati.