Svejedno je temelj mog „aktivizma“. Tako da osim primarne brige za decu i odrasle osobe sa autizmom, sa zanimanjem pratim (a voleo bih da mogu i više od toga) probleme koji tište sve invalidne osobe i njihove porodice.

Tako me je pre desetak dana za TV ekran prikovao kratak prilog o 30-godišnjem Stojanu Kolarovu, obolelom od progresivne mukopolisaharidoze tip 4, jedne iz spektra tzv. retkih bolesti. Stojan je u kolicima, završio je fakultet i vodi aktivan život, ide na koncerte i utakmice. I onda tiho kaže u kameru – „Razočarao sam se, uglavnom sam pozitivan, ali sam se sad baš razočarao, predugo to traje…“ Elem, sredstva za lečenje su izdvojena samo za sedmoro maloletnih pacijenata. I to je neki boljitak, koji bi verujem i sam Stojan pozdravio, da u februaru ove godine na skupu NORBS-a (Nac. organizacije za retke bolesti Srbije) državni sekretar Ministarstva zdravlja dr Meho Mahmutović nije decidirano izjavio „svakom pacijentu bez obzira o kojoj bolesti i o kom uzrastu je reč biće omogućeno lečenje…“ I tako je Stojanu i hiljadama drugih otvorio taj mali prozor kroz koji se viri u bolje sutra, a zove se nada.

Prilog je prošao, a ja sam i dalje zurio u ekran obuzet jakim deja vu. Doduše iskrivljenim, jer ovo nisam doživeo „možda nekad i negde“, već konkretno 29. novembra 2016. u Palati federacije na okruglom stolu „Ključni izazovi u ostvarenju prava osoba sa autizmom“ u organizaciji Zaštitnika građana. Tada je isti taj državni sekretar dr Meho Mahmutović izjavio „do kraja sledeće godine imaćemo Registar dece sa smetnjama u razvoju…“ I tom izjavom nama prisutnim roditeljima, vaspitanim da verujemo pedijatru, ulio nadu da se konačno nešto pokreće sa mrtve tačke. Danas, avgusta 2018, mi nemamo ni A, a kamoli R od registra.

Poželeo sam da bolje upoznam tog višestrukog povratnika u širenju lažne nade, dr Mehu. Pedijatar, medicinu završio u Prištini, doktorirao u Beogradu, potpredsednik SDP (Sandžačke demokratske partije), gradonačelnik Novog Pazara u dva mandata (septembar 2009 – maj 2016). Na mestu gradonačelnika je smenio dr Mirsada Đerleka. U oktobru 2016. postavljen je za državnog sekretara u Ministarstvu zdravlja, gde ostaje do početka juna 2018. Četvrtog juna 2018. vraća se u Novi Pazar i postaje direktor Opšte bolnice, na kojoj funkciji ponovo smenjuje (sic) dr Mirsada Đerleka. No bez brige, jer dr Đerlek, sada lider SNP (Sandžačke narodne partije), po profesiji neurolog, momentalno biva postavljen za pomoćnika ministra trgovine, turizma i telekomunikacija. Da pojasnim, i sebi i drugima, svi su oni u udobnome krilu SDP Srbije, a da vam još više približim, to su oni uljudni i tihi što su „kod Rasima“, a ideologija im je sopstveno trajanje.

I tako ova priča o invalidima postaje priča o kadrovima i kadrovicima. O stotinama „eksperata“ koji to postaju ni autoritetom ni integritetom već svojom upotrebljivošću. Oni po zadatku špartaju ovom zemljom, posećuju skupove (više stručne nego političke), gledaju nas u oči i najčešće ne govore istinu. Oni su manekeni opšte hipokrizije koja počiva na visokim moralnim postulatima i govorima, ali živi i radi u ličnom interesu. I dok je tako, dok pravi ljudi ne budu na pravim pozicijama, onaj moj moto sa početka ostaće pusta utopija.

Dr Meho je, želim da verujem, učinio i štošta dobrog. Ali poigravanje nadom najtežih invalida je neoprostivo. Dr Meho verovatno zna da su po homeopatiji sve bolesti zapravo oboljenja duše. A najteže bolesti se dese kada padne nivo nade u krvi. Pa zato njega, ali i druge gorepomenute moram nešto da pitam – š ta je gore ukrasti, parfem ili nadu ???

Autor je potpredsednik Udruženja „Autizam – pravo na život“