Iznuđeni stisak ruke pred kamerama

Treba li u tome videti nekakvu simboliku? Četvrtog juna 1995, u hotelu Vidikovac koji je bio jedan od retkih u koje se moglo ući u celom regionu, Mladić je pregovarao s generalom Žanvijeom o oslobađanju plavih šlemova koji su držani kao taoci. Početkom popodneva vozila s dvojicom zarobljenika zaustavila su se ispred hotela. Mladić i Duen sišli su tri stepenika. Šifo je odmah prepoznao načelnika Generalštaba svih rodova i krenuo ka njemu. Prema verziji jednog od francuskih učesnika u događaju, Mladić je navodno svojim čuvarima dao znak da repetiraju mašinke pred kamerama koje su bile obezbeđene za tu priliku. Na zvuk zatvarača, francuski načelnik Generalštaba učinio je gest. Pružio je ruku ratnom zločincu. Taj stisak ruke Mladić je tražio već mesec dana.
Sredinom novembra, generala Pjer-Mari Galoa, ličnog prijatelja bivšeg jugoslovenskog predsednika Ćosića koga je poznavao i Mladić, potražio je zamenik načelnika DST (Uprave za nadzor teritorije). Remon Nar je želeo da prvi teoretičar francuske sile odvraćanja (francuskog vojnog nuklearnog programa; prim. prev.) uspostavi kontakt. Odmah po povratku sa svoje misije, Galoa je objasnio da njegov sagovornik želi da primi nekog visokog francuskog vojnog rukovodioca, što je, u manipulatorskoj svesti ratnog vođe, predstavljalo način da valorizuje svoju nekažnjivost, iako nije direktno načeo pitanje haškog Tribunala.
Iako je odavao utisak nekoga ko je preokrenuo situaciju u svoju korist, srpsko-bosanski general u stvarnosti više nije držao igru pod kontrolom. Predosećajući da vetar počinje da duva na drugu stranu, Milošević je prebacio pušku na drugo rame. Trebalo mu je da zaključi rat, iako nije dobio sve što je tražio otkako su 1991. otpočela neprijateljstva. Mladić je mogao da se oseća izdanim. Vrlo teško mu je palo to što je bio prinuđen da povuče teško naoružanje s brda oko Sarajeva. „Mi se ne slažemo s dejtonskom kartom“, komentarisao je. Najzad, kraj neprijateljstava mogao je za njega da bude koban, budući da su prema dokumentima parafiranim novembra 1995. lica optužena za ratne zločine morala da siđu sa scene. Šifo i Suvinje bili su „džokeri“ u njegovim rukama. „Bilo mu je potrebno uverenje o čestitosti“, potvrđuje Žan Ranu. U tom smislu jedna Mladićeva fotografija u društvu nekog visokog francuskog zvaničnika bila bi korisnija od obećane pomoći njegovog „prijatelja“ Vladimira Jubenka, zamenika načelnika Generalštaba ruske armije.
I Radovan Karadžić je pokušao da zadobije naklonost. Jedna od njegovih veza u Francuskoj, Danijel Šifer, otvoreno je u Ke d’Orseju rekao: „Da bi tamničari oslobodili zarobljenike, zapadnjaci treba da prihvate da Mladića i Karadžića skinu sa spiska ratnih zločinaca.“ Ponuda je jasno podrazumevala i blokiranje primene Dejtonskih sporazuma sklopljenih 21. novembra. Njome se na vagu stavljala sudbina Srba iz sarajevskih predgrađa koji su imali da pređu pod nadležnost bošnjačke federacije. Ne bez uspeha kod francuskih vojnika na licu mesta, ako se uzmu u obzir dodatna objašnjenja generala Bašlea. „Ako se međunarodna zajednica toliko založila da bi dobila oslobađanje dvojice avijatičara, da li će moći da odbije da uzme u obzir i pravo na slobodu koje traži srpsko stanovništvo u Sarajevu?“ – pledirao je sa svoje strane Momčilo Krajišnik.
Ta formulacija upotrebljena je 12. decembra prilikom predaje francuskih pilota u prisustvu načelnika Generalštaba jugoslovenske vojske. Momčilo Perišić je tada rekao da se nada da će „francuski rukovodioci, a posebno francuska armija, umeti da cene gest koji su Srbi učinili prema njima“. Načelnik Generalštaba svih rodova mu je odgovorio, javno preuzimajući obavezu: „Mi imamo čitav program rekonstrukcije Bosne i Hercegovine, a general Mladić je identifikovao potrebe srpske strane.“
Šta zadržati u sećanju od kratke ceremonije organizovane u hotelu Panorama, podignutom nad Drinom, u kojem su dva avijatičara, bledi i iscrpljeni, predati svom šefu? Rukovanje ratnog zločinca okrivljenog pred međunarodnim Tribunalom i načelnika Generalštaba svih rodova francuske vojske? Efekt je zagarantovan, a posledice su trajne! Duen je vrlo brzo postao svestan toga ali je ćutao, što je Žaku Širaku omogućilo da izbegne pravdanje te epizode. Ovaj revnosni katolik svojim saborcima baš nikad nije pomenuo tu priču koju su mnogi doživeli kao poniženje, rizikujući da tako učvrsti svoju reputaciju „izvršioca visokog nivoa“. U trenutku prelaska na profesionalnu vojsku, Žak Širak nije slučajno unapredio Duena u načelnika Generalštaba svih rodova, mada je taj izbor, u avgustu 1995, i njega samog iznenadio. „U takvim slučajevima, to je kao neki gas; zauzimate deo raspoloživog prostora prema nivou angažovanja koje se od vas očekuje“, komentariše jedan sagovornik koji je u tom trenutku bio na službi u Jelisejskoj palati i koji Duena nikada nije računao u svoje prijatelje…
Duen ipak nije imao razloga da se žali što je tako upotrebljen. Pošto je Žospenova vlada odbila da mu obnovi funkciju, kako je to želeo šef države, on je svoju karijeru okončao sa 64 godine kao Veliki kancelar Legije časti, na 17. mestu u protokolarnom redosledu Republike. Godine 2002, on bi rado prihvatio produženje mandata. Predsednik nije uslišio tu želju.
Nastavlja se