Rešavajući probleme bio sam prinuđen da pišem dopise i tako sam, bez ikakve namere, postao uzbunjivač. Jedan od najznačajnijih problema koji sam identifikovao bio je problem suicida kod zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), pre svega, među naoružanim policajcima, počinje svoju priču za Danas Dragan Žebeljan, potpredsednik Sindikata policije Sloga.

Od trenutka kada je postao uzbinjivač, trpi diskriminaciju i mobing. Više od deset godina mu je uskraćeno pravo na napredovanje. Bio je prinuđen da se brani od otkaza u „analizi rizika“, čak je štrajkovao i glađu. Stres je doprineo da oboli od koksaki virusa, ali ga je sport izvukao – trčanje, biciklizam, kajak… Prošle godine je u čast proboja Solunskog fronta vozio 100 kilometara kajaka oko Sitonije.

Kao najnoviji primer pritiska ističe to da mu je uskraćeno stručno usavršavanje u Moskvi, pošto je prvi saradnik ministra krajem septembra odbio da potpiše saglasnost, na kojem se nalazilo i Žebeljanovo ime.

– Za obuku koja mi je preko potrebna za rad sa eksplozivnim sredstvima. Iako je sve bilo plaćeno i MUP ne bi imao nikakve troškove obuke, jedino ja od desetorice kolega nisam dobio saglasnost za usavršavanje. Nije li to školski primer diskriminacije? Jedino što mogu da zaključim jeste da neko iz vrha želi da na novom radnom mestu načinim fatalnu grešku tokom rada, navodi Žebeljan.

Sindikat policije Sloga identifikovao je puno problema, naglašava Danasov sagovornik, pa je u skladu s tim ukazivao na kršenje propisa iz oblasti bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, nezakonitog oduzimanja i zadržavanja ličnih dokumenata u objektima MUP-a, probleme mobinga i diskriminacije, kršenja pocedure u vezi ocenjivanja zaposlenih, uskraćivanje prava na informisanost i pristup informacijama, nezakonite upotrebe video kamera i narušavanja privatnosti građana.

Što se tiče suicida među policjacima, Žebeljan objašnjava da je Sindikat policije Sloga na problem najpre ukazivao pismenim putem, a da su potom vođeni i razgovori sa poslodavcem u cilju uspostavljanja adekvatne psihološke službe u MUP.

– Zahtevali smo da se oformi Odeljenje psihologa koje će imati direktnu nadležnost prema svim zaposlenima u Srbiji. U trenutku kada su razgovori zapali u krizu jedini način bio je da o tome pričamo javno, van MUP-a. Bio je to mač sa dve oštrice. Ozbiljni ugledni mediji su problemu poklonili punu pažnju, dok je jedan tabloidni štampani medij protiv mene vodio prljavu kampanju u cilju moje diskreditacije. To me nije pokolebalo, već mi je dalo snagu da nastavim još intenzivnije, jer sam znao da radim pravu stvar od opšteg interesa. Danas u vreme ministra Nebojše Stefanovića formirano je Odeljenje za psihološku prevenciju, baš onakvo kako smo predlagali. Svestan sam da se suicid ne može iskoreniti, ali formiranjem tog odeljenja zaposlenima je pružna šansa da potraže stručnu pomoć psihologa kada im zatreba, ukazuje Žebeljan.

Jedan od najznačajnih problema koje je identifikovao Danasov sagovornik je problem zaštite tajnih podataka.

– Kada nakon mog pisanog obraćanja MUP-u nije učinjeno ništa, obratio sam se Ministarstvu pravde koji, takođe, nije činio ništa sve dok se u predmet nije umešao Zaštitnik građana. Tek nakon skoro dve godine, ministarka pravde i državni sekretar izjasnili se da ukazujem na sistemske probleme i da se problem može rešiti isključivom izmenom sadašnjih zakonskih propisa, na čemu rade, navodi Žebeljan.

On smatra da svako ko se usudi da ukaže na probleme najčešće i sam postaje problem za svoje nadređene, jer po nihovoj percepciji uzbunjivač prestaje da bude „deo tima“.

– U očima nadređenih „timski igrač“ je onaj koji ne vidi, ne čuje i ne priča, dok bez razmišljanja izvršava sve ono što se od njega traži. Na žalost stičem utisak da je takav sistem uspostavljen svuda u Srbiji. Rukovodioci se plaše podređenih koji su sposobniji od njih, jer se isti postavljaju po podobnosti a ne po vrednovanju nihovog znanja i rada. Zbog toga nastaje mobing ili diskriminacija. Dobri i vredni radnici se povlače da bi sačuvali kakav-takav posao ili postaju nezadovoljni i ogorčeni, objašnjava Žebeljan.

U njegovom slučaju, neko ko se osetio ugroženim ga je premestio na novo radno mesto i drugu jedinicu koje nema veze sa strukom za koju se školovao.

– Dugo godina trpeo sam mobing „praznog stola“ jer sam u novoj organizacionoj jedinici bio beskoristan. Bavio sam se sindikalnim radom i to im je jako smetalo. Od strane nadređenog predložen sam za otkaz rada u čuvenoj „analizi rizika“ sa još 1.500 mojih kolega koji su nepravedno bez ikakvog kriterijuma i osnova stavljeni na stub srama. Otkako se bavim sindikalnim radom više od deset godina bilo mi je uskraćeno pravo na napredovanje. Imao sam nisku platu, dok su drugi podobni napredovali, sa manje staža, znanja i iskustva. Početkom ove godine posle nekoliko zahteva za raspoređivanje na adekvatno radno, na kojem ću konačno nešto korisno da radim, zahtevu je udovoljeno i raspoređen sam po mojoj molbi na jedno od najrizičnijih radnih mesta, a to je rad sa neeksplodiranim ubojnim sredstvima, priča nam Žebeljan.

Naš sagovornik smatra da su uzbunjivači zapravo visokomoralni pošteni ljudi sa jasno izraženim osećajem za pravdu koji ne mogu da trpe negativne društvene anomalije.

– Uzbunjivači su u kolektivu nepoželjni i rukovodioci čini se sve da uzbunjivače nateraju da odu. Uzbunjivači su šikanirani najpre od strane rukovodioca, a zatim i od kolega koji smatraju da nije dobro da rukovodioci vide zaposlene koji se druže sa uzbunjivačima. Dakle, jasno je da nijedan rukovodilac ne želi u svom kolektivu čoveka koji ima hrabrosti da otvoreno ukaže na nezakonstosti i ostane pri svom stavu, zato se i nagrada ne može očekivati, ukazuje Žebeljan.

Žebeljanu se konstantno javljaju i druge kolege. Jedan od njih je  svetski šampion u bodibildingu Lepomir Bakić koji je, takođe, uzbunjivač i kome je pomogao da dobije zaštitu Višeg suda. Međutim, dodaje Žebeljan, MUP je bio jači, pa je u montiranim disciplinskim postupcima on izgubio posao, a njegov predmet se sada nalazi na Ustavnom sudu.

– Zatim se pojavio problem sa kolegama Milanom Dumanovićem i Mladenom Trbovićem, koji su ukazali na tajno snimanje komemorativnog skupa u Srebrenici 2015. godine. Poslednji je predmet koleginice Ivane Veličković, koja godinama ukazuje na kršenje ljudskih prava i mobing u MUP-u, navodi Žebeljan, koji je prošle godine završio posebnu obuku i stekao trenerske veštine u oblasti zaštite uzbunjivača po programu projekta EU u borbi protiv korupcije u Pravosudnoj akademiji.

– Vlast u Srbiji drži embargo na medije, mali je broj medija koji su otvoreni za uzbunjivače sem ukoliko uzbunjivači ne otkrivaju prljav veš prethodne vlasti. Ja nisam pristalica toga da se sve i odmah javno obelodani, iako sam svestan da se predmeti uzbunjivača odugovlače ili pokušavaju zataškati. Zato bi mediji trebali da budu poslednje sretstvo kada drzavne institucije zataje. A sve je češći slučaj da inspekcija, nadzorni organi, nezavisna tela i javna tužilaštva ćute i odugovlače predmete ili procenjuju da su navodi uzbunjivača neosnovani i netačni. Zbog toga su mediji kao predstavnici javnog mnjenja uticajniji pa mediji i hrabri novinari predstavljaju poslednju odbranu u očuvanju istine, objašnjava Žebeljan.

Po njegovim rečima, jedine institucije koje funkcionišu i rade koliko-toliko dobro i u koje građani imaju poverenje su Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, a onda i Zaštitnik građana.

– Iz mog iskustva, Upravna inspekcija ili Inspekcija rada ne služe ničemu i beskorisne su. To je bar percepcija mojih kolega i zaposlenih radnika sa kojima sam o tome pričao. Takođe, poverenje u tužilaštvo je veoma nisko, građani ne veruju u tužilaštvo. Ministarstvo prade nazivaju Ministarstvo nepravde. Jasno je zašto tužioci ne mogu da krenu u istinsku brbu protiv korupcije, jer je korupcija u najvišim redovima ekonomije i politike, tužioci strepe od najmoćnijih i najuticajnijih jer su svesni da ih čeka reizbor. Niko od nas uzbunjivača u MUP-u ne misli da će profitirati niti očekuje povlaščeniji status i nagradu. Jedina nagrada za uzbunjivača je da se nepravilnosti i anomalije isprave a uzbunjivači prihvate kao ljudi koji misle sve najbolje svom kolektivu, društvu, zajednici i svojoj državi, zaključuje Dragan Žebeljan.

Šta kaže zakon?

Zakon o zaštiti uzbunjivača propisuje da je „uzbunjivanje“  otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmeraa a da je „uzbunjivač“ fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu.

Povezani tekstovi