Ivana Pantelić: PARTIZANKE KAO GRAĐANKE (15)

Knjiga Ivane Pantelić zanimljiv je doprinos savremenoj istoriji Srbije i bivše Jugoslavije. U svom istraživanju autorka obrađuje pitanje društvene emancipacije učesnica Narodnooslobodilačkog pokreta, partizanki i političkih aktivistkinja u socijalističkoj Jugoslaviji, nastaloj delimično i njihovim angažmanom u oslobodilačkom, revolucionarnom i građanskom ratu između 1941. i 1945. godine. Težište je na idejama, aktivnostima i problemima istaknutih predstavnica predratnog levičarskog ženskog pokreta, odnosno pokreta otpora, koje su posle 1944/45. godine vršile određeni politički i društveni uticaj u Antifašističkom frontu žena Jugoslavije, ali bile i na odgovornim funkcijama u partijskoj i državnoj hijerarhiji. Uz dopuštenje izdavača (Izdavači: Evoluta, Institut za savremenu istoriju) prenosimo najzanimljivije odlomke.

 

Bile smo drugarice i pre rata. I ona mi je rekla da, kao neko ko se borio u ratu, ceo svoj vek proveo u sindikatima, kao neko ko se borio za socijalizam, valjda imam pravo na jednu sobu u Beogradu. I odvela me je u Mesni odbor Saveza boraca Beograda. Tamo je bio neki Ješa Popović, general. Ja ga nisam znala, ali Julka jeste, iz rata. On je rekao da prvo mora to da mi odobri neki funkcioner, da bi mi posle kazao da treba da se razvedem od Voja Srzentića, pa će mi on dati stan.

Rekla sam mu da ako odlučim da se razvedem od Voja, to će biti moji razlozi i motivi, a zbog stana mi ne pada na pamet. On je kao mislio formalno, a ja sam mislila – nikako. A Julka ga je pitala da li je normalan, da li zna s kim tako razgovara. Potpredsednik Saveza boraca za Jugoslaviju rekao mi je da napišem pismo Rankoviću, jer on je bio predsednik Saveza boraca za celu zemlju, i ako on to ne stavi na dnevni red, da dam kopiju njemu, potpredsedniku, pa će on to učiniti. Nisam htela, zbog Rankovića smo i stradali.

Setila sam se Tempa, jedan deo rata smo proveli zajedno. On je bio predsednik sindikata. I ja sam se javila tamo. Stanovala sam kod jedne prijateljice. Ona je imala jednosoban stan, ali u kujni je imala jedan otoman. Milka Žicina, ona je napisala puno toga. Kod nje sam stanovala, bile smo zajedno u zatvoru. Telefonirala sam u sindikat, tražila Tempa, ali mi je sekretarica rekla da je odsutan. Ja sam ostavila poruku da mi se javi kada dođe, ostavila sam broj telefona i rekla da ga traži Dragica Srzentić. Ona me pozvala odmah, nije prošlo ni pet minuta, i prenela mi Tempovu poruku da dođem sutra ujutru. Kada sam došla, on se pozdravio sa mnom, izljubio me. Odmah sam mu rekla da ne bih došla da nije takva situacija. Rekla sam mu da treba da idem na operaciju, a nemam gde da budem u Beogradu.

Tražila sam samo jednu sobu, da imam gde da budem pre operacije i posle. Rekao mi je da ne treba da sumnjam da će sve učiniti da dobijem stan. Za dva dana sam dobila ključeve jednosobnog stana. Taj Ješa se bunio, a kada sam rekla da mu je Tempo pisao, počeo je da se dere na sekretaricu, a kada mu je rekla da mu je to na stolu, promenio se i rekao da će mi odmah dati stan. I tako smo ostali da živimo u Beogradu. A penziju sam dobila još u Crnoj Gori. Stan sam dobila tek 1967. godine, a 1960. sam otišla u penziju.“

U čitavoj Srbiji, prema dostupnim podacima, do 2007. godine rehabilitovane su svega tri bivše zatvorenice progonjene zbog stvarne ili navodne privrženosti Informbirou.

Procenjuje se da se, zbog pripadnosti Informbirou, u zatvorima našlo oko 1.000 žena samo iz Vojvodine, a do našeg vremena preživelo je njih 300.

Drugi kongres Međunarodne demokratske federacije žena održan je u Budimpešti od 1. do 6. decembra 1948. godine. Na njemu je učestvovala i jugoslovenska delegacija, koju su činile: Mitra Mitrović, Vanda Novosel, dr Olga Milošević, Neda Stefanović, Dušanka Kovačević, Goja Đurić, Božidarka Ilijeva, Milijada Rajter, Bosiljka Đurović, Zima Vrščaj i Milica Dedijer. Raspravljalo se o političkim i ekonomskim pravima žena, predstavljeni su predlozi o unapređenju demokratskog položaja žena u zemljama Azije i Afrike, a takođe je bilo reči i o položaju dece.

Nastavlja se