Odnos prema seksu oblikovao hrišćanski način života

Istina, ne može se apsolutno tačno reći šta proizlazi iz hrišćanskih normi, a šta je nastalo u veoma dalekoj prošlosti, u doba nastanka ljudske vrste. Među svim drugim vrstama životinja samo čovek za vreme parenja traži izolaciju. Intimnost drugih fizioloških funkcija skrivana je neuporedivo manje. Istina, to se odnosi i na defekaciju, u manjoj meri i na san, kašalj, kijanje i jedenje. Međutim, postoje primeri i takvih zabrana, raširenih u različitim kulturama. Mogu da budu odraz nekih arhaičnih ponašanja ili izolovanih, slepih staza koje ne vode nikud. U delu Tako je govorio Zaratustra Niče zabranjuje gledanje lica prijatelja koji spava. I, zbilja, za vreme sna ne izgledamo baš najprijatnije. Nije bilo dozvoljeno gledati persijskog cara za vreme jela, a to se odnosilo i na druge starije kulture. Međutim, indijski običaji dozvoljavali su javno puštanje vetrova, a rimski povraćanje gostiju koji su se prejeli. Ništa, dakle, nije bilo dato od prirode – uključujući i kanibalizam veoma kulturnih Maja i Asteka.
Međutim, ljudi su se uvek voleli u zaklonu i odstupanja od tog pravila primana su kao orgija. Ipak, život u parovima vodio se veoma različito. U svakom slučaju, poligamija nije bila evropska posebnost ni u prethrišćanskim vremenima. Prisetimo se, pak, da je bila opšta praksa u zemljama Bliskog istoka, koja se u muslimanskoj verziji održala do danas. Ipak, nije postojala zabrana homoseksualnosti, već naprotiv, u antičkoj Grčkoj bila je to uobičajena praksa. Uzgred budi rečeno, pokazalo se da slični običaji vladaju i među različitim životinjama. Endogamijskih i egzogamijskih varijanata u različitim kulturama bilo je tako mnogo da je nemoguće iz njih izvući neke norme koje obavezuju sve. Štaviše, u nekim okolnostima rodoskvrnuće je otvoreno preporučivano, na primer u faraonskim porodicama. Kako je bilo sa sodomijom imamo indirektan primer kako u grčkoj, tako i u mesopotamskoj mitologiji.
Hrišćanstvo je prosto sve promenilo, pooštravajući po ovom pitanju jevrejsku tradiciju. Seks je, jednostavno, postao greh, odnosno kršenje zabrane samog Boga. Druga stvar je kako je došlo do ove koncepcije. Dolazilo je to od specifičnog tumačenja onoga što se zapravo dogodilo u vrtovima Edena. Stepen seksualne grešnosti menjao se tokom vremena. Opšte uzevši, evoluirajući od slobodnijih do rigoroznijih oblika. Bio je oruđe vlasti u rukama Crkve i oblikovao je celokupni hrišćanski način života. Američki autor to ovako predstavlja: „Evropska kultura zasniva se na viziji seksualnosti koja je prožeta krivicom.“ Ne može se razumno optužiti Crkva da je sve u njoj „vizija seksualnosti“, ali širenje generalne zabrane i na govorenje o seksu otvorilo je čeljust u koju sve tone. Posledica toga je da veliki „seksualni arhetip“ u evropskoj kulturi, po svoj prilici, ne postoji, pa ne mogu ni da kažem da li je to dobro ili loše, jer sam i sam dete te tradicije.
Međutim, postoji engleska ili, možda, američka izreka make love not war – ne ratuj, već voli, čija se dosetka zasniva na dvosmislenosti reči „voleti“, u ovom slučaju grubo doslovnom. Da li se istorija evropskog arhetipa može svesti na borbu vojnika i ljubavnika? To bi bio efektan završetak ovog poglavlja, ali, nažalost, veštački. Možda se takva perspektiva nazire, ali, u najboljem slučaju, mogla bi da bude stvar budućnosti. Do tada, upravo je vojnik najuspešniji ljubavnik i najveći stvaralac mašte. Međutim, to više nije toliko evropsko koliko ljudsko pitanje.
„Misionarstvo“ čoveka, uopšte svakog čoveka, snažno je ukorenjeno u samoj njegovoj biologiji: jednostavno, u detinjstvu svako od nas stekao je neko vaspitanje, slušao neke pouke, a zatim podučavao i vaspitavao svoju decu, obično prema svojim naklonostima. Dakle, nije ništa čudno što slični način ponašanja primenjuje prema drugim ljudima, sa kojima nije u rodbinskim vezama. Uspeh razmnožavanja, koji je biologija prihvatila, zasniva se na tome da bude što je moguće više kopija mene samog, a tako je i sa uspehom vaspitavanja, dakle bilo koje „misije“. Sinovi Čeha treba da budu Česi, pravoslavna majka nada se da će i njena deca biti pravoslavci. Kao i prijatelji, susedi, okruženje, na kraju krajeva, čitav svet, kako češki tako i pravoslavni. Nevolja je u tome što su ideali veoma različiti, često međusobno suprotstavljeni, kao u gorenavedenom primeru: Česi veoma retko priznaju pravoslavlje.
Prvi veliki evropski narod koji je izazvao talas prozelitizma bili su, naravno, Grci. Od četvrtog veka pre naše ere, odnosno od Aleksandra Velikog, prozelitizam je dobio potpuno imperijalni oblik: učenje čitavog sveta helenizmu. I to je stvarno uspelo, pa i u odnosu na same Jevreje: na kraju je Septuaginta, grčki prevod jevrejske Biblije, nastao uglavnom radi samih Jevreja, koji više nisu znali hebrejski. Međutim, misija evropeizacije u čisto grčkoj varijanti nije imala tako jaku versku pozadinu – morala je da se posluži relativno mladim božanstvima, Izidom i Serapisom. Osim toga, šuma bogova i verovanja bila je zaista strašna. Išlo se na to da pobedi sunčani Mitra, a pobeda je na kraju pripala grčkom Hristu. Grčkom, jer ime „Hristos“ je grčko, a ne hebrejsko i jevanđelja su, iako napisana na aramejskom, osvojila svet u grčkom prevodu. Uostalom, već sam o tome pisao, sada treba pogledati iz druge perspektive.
Nastavlja se