Procesi globalizacije utiču i na slike prošlosti

Todor Kuljić: SEĆANJA NA TITOIZAM: DUGE SENKE PROŠLOSTI (6)

Evropeizacija ne podrazumeva samo usaglašavanje raznovrsnih aspekata sadašnjih režima nego i doterivanje u korak njihovih slika prošlosti. Kakva je slika Tita u ideologiji obnovljenog kapitalizma i unutar procesa ujednačavanja pamćenja koji nameće EU? Koji akteri nameću novu hegemonu sliku bliske prošlosti? Domaće političke elite u udžbenicima istorije svakako konstruišu prošlost u skladu sa vlastitim interesima, ali u tom naporu sve više moraju da vode računa i o zahtevima EU. Iz šire neobjavljene studije Todora Kuljića „Sećanje na titoizam: duge senke prošlosti“ objavljujemo odeljak koji se osvrće na to kakvu sliku socijalizma traži EU i kakav je odnos struktura moći i novog kolektivnog pamćenja koje EU sve otvorenije propisuje.

Uprkos naglašenoj političkoj instrumentalizaciji obrađene prošlosti, prisutne su napetosti, konflikti i konkurencija između globalne politike sećanja EU i lokalnih sećanja zapadne i istočne Evrope. Glokalizacija, smeštanje lokalnog nacionalnog u globalno, deteritorijalizacija regionalnih obrazaca sećanja i njihovo prevođenje u globalno pamćenje više izazivaju reakciju nacionalnog nego socijalnog. Zemlje zahvaćene tranzicijom daleko više brane nacionalnu nego socijalističku prošlost. I već samim tim što podstiču otpor nacionalista, procesi globalizacije, uzajamnog prožimanja i hibridizacije utiču i na slike prošlosti.

U mreži ovih procesa pravci pritiska Brisela naziru se prilično jasno, pa se postavlja pitanje ne vode li napori pri normiranju obrade diktatura novom diktatu obrade? Na koji način? Osnovni obrisi ritualnog prinudnog sećanja koje se nameće odozgo jesu spoj nastojanja da se izbriše sećanje na svakodnevicu poluvekovnog socijalizma i ustoliči zadato pamćenje komunističkih totalitarnih neliberalnih sadržaja. Rečju, treba pamtiti autoritarnu komunističku politiku, a zaboravljati socijalnu državu socijalizma. Rezultat je suočavanje sa uniformnom prerađenom, a ne sa složenom realnom prošlošću socijalizma. Gledano u celini, u bivšim socijalističkim zemljama suočavanje sa prošlošću koleba se između nemačkog i španskog obrasca. Kod prvog je reč o isticanju senki prošlosti i o njihovoj antitotalitarnoj simetriji. Kod drugog se prošlost prećutkuje zarad građanskog mira. Ovog drugog opreza nije bilo na Balkanu. Kod novih balkanskih država diktat prerade prošlosti i sliku titoizma nametale su dve vrste rata: oružani građanski rat i građanski rat sećanja. Bezuslovni imperativi ratne propagande i nove nacionalne državnosti uništili su u zametku svaku vrstu samorefleksivnog odnosa prema prošlosti. Službeno dekretiranje prošlosti sputava pluralizam, a politički korektna slika titoizma osigurava konformizam. Na koji način?

Da bi se pružio slojevitiji odgovor najpre treba pomenuti da je suočavanje sa prošlošću kod raznih evropskih država neravnomerno uznapredovalo i da je još uvek neusklađeno. Nemci nisu samo počinili najveće zločine, nego se sa njima i suočavaju na najdiferenciraniji način. Prvaci su u svladavanju prošlosti, jer to čine na teorijski najrazuđeniji način, iako su, doduše, na to bili i pritisnuti sa strane. Špansko svladavanje prošlosti bilo je drugačije. Za razliku od Nemaca, gde je Aušvic još uvek „živa rana“ i neugašena trauma, španski pacto de silentio je naročito podvlačenja crte ispod prošlosti koje još od Frankove smrti osigurava u ovoj zemlji građanski mir. U Španiji je 1977. donet Zakon o amnestiji, pa je sprečena obnova sukoba između frankista i antifrankista. Tome nasuprot, u novim državama na Balkanu suočavanje sa zajedničkom titoističkom prošlošću „zakrivio“ je građanski rat. Normalizovani nacionalizam je na svim stranama tražio odbacivanje titoizma kao totaitarne internacionalističke zavere protiv nacije. U haosu građanskog rata „produktivni španski zaborav“ ovde je od početka bio nemoguć zato što nove potrebe vladajućih nisu tražile ćutanje. Naprotiv, svim stranama trebala je galama oko novih žrtava i novih dželata. Dve su faze ove smišljene graje: (1) Intrinzično motivisanu obradu jugoslovenske socijalističke prošlosti kanalisale su potrebe građanskog rata. Oružani sukob tražio je snažnu šovinističku propagandu; (2) nakon obustave oružanog sukoba, nastavljen je građanski rat sećanja, koji još uvek kroji prošlost u skladu sa potrebama utemeljenja nove državnosti. U aktivnom evociranju sećanja na građanski rat u Jugoslaviji nove balkanske države samo delom prihvataju diktate sećanja EU i saobražavaju ih unutrašnjim imperativima obrade prošlosti. Zdušno se prihvata demonizacija socijalizma, ali ne i neutralizacija nacionalizma. Za sada EU nastoji jedino da ujednači suočavanje sa socijalizmom tako što kanališe ovo sećanje smernicama koje propisuju standarde pamćenja. Još nema pritiska Brisela na slavne nacionalizme. U skladu sa jedinstvenim neoliberalnim obrascem treba doterati pamćenje, tj. svuda na isti način pamtiti sve diktature i socijalističke režime. Istorijska politika i politika sećanja postupno postaju zajednički evropski zadatak, a prate ih sankcije protiv ličnosti i država koje im se protive, tvrde nemačke istoričarke Katrin Hamerštajn i Julija Trape. U tom duhu je nemačka ministarka pravde B. Cipris pre nekoliko godina čak predložila da u svim državama EU javno poricanje ili trivijalizacija genocida, zločina protiv humanosti i ratnih zločina bude kažnjavano zatvorom od jedne do tri godine zatvora. Ova odredba je 2007. ublažena, pa je prepušteno državama članicama da same odlučuju šta treba kazniti.

Nastavlja se