Prvi nastup na ulici – s pesmom o uličarki

Editin otac nije morao da bude toliko drzak. On je izmislio trik, koji mu je uvijek uspijevao. Pošto bi završio nastup, podizao je maramicu koja je bila na „tepihu“, brisao ruke i najavio:
– Sad će mala da skupi novac, a zatim će za vas, u znak zahvalnosti, napraviti tri salto-mortale naprijed i nazad.
Ja sam obilazila gledaoce u krug, vraćala se ocu i tada bi on, pipnuvši mi čelo, uzviknuo:
– Dame i gospodo, ko je od vas toliko bezdušan da ovo djetence natjera da pravi salto, s temperaturom 40 stepeni? Ona je bolesna. Za vaš novac ja mogu da je odvedem kod ljekara. Ali, ja sam pošten čovjek i ono što sam obećao, biće i ispunjeno. Ako bilo ko od vas to traži, ona će sad da skoči.
Obilazeći gledaoce, nastavljao je:
– Neka podignu ruke svi koji insistiraju na tome.
Jednom se to zamalo nije tužno završilo. Neko od prisutnih je počeo da psuje:
– Mi smo dali pare, zato neka skače. Znamo mi te fazone.
Ali, mog oca nije bilo lako zbuniti.
– Dobro, neka bude po vašem. Ona će vam sad otpjevati: „Ja sam uličarka“:
„Tri sedmice po njegovom odlasku
Spavala sam sa svim njegovim drugovima.
Da, mene treba išibati, jer
Ja sam uličarka.
A meni je tada bilo tek devet godina.“
Tako je Edit prvi put nastupila na ulici. Otac je odustao od ideje da od nje napravi gimnastičarku. On je govorio: „Ova djevojčica ima sve u grlu i ništa u rukama!“
Ne, on nije bio loš otac, on je uradio više nego što je mogao. Možda je u nečemu i loše postupao: Edit je imala gomilu maćeha. Da je bila samo jedna, za Edit bi to bilo mnogo bolje, ali među njima je, svakako, bilo i dobrih žena. Edit je u djetinjstvu češće bila sita nego ja.
Ja bih više voljela da sam bila na njenom mjestu i da sam živjela s ocem, a ne sa majkom. On bi me rado uzeo sebi, ali, jadničak, nije mogao za sobom da vuče još jedno dijete. I sa Edit imao je dosta briga!
Dok je Edit radila s taticom Gasionom, ja sam o njoj malo znala. Meni je bilo pet-šest godina kad sam čula za čudo. U zavisnosti od raspoloženja, moja majka se čas smijala tome, čas je bila oduševljena.
Znala sam, takođe, da je moja sestra ranije živjela u „kući“ – kod prostitutki. Šta su to „prostitutke“, meni nije bilo poznato. Ja sam njih svakodnevno viđala, razgovarala sam sa njima, ali šta je to „kuća“, nisam znala. Majka mi je objašnjavala: „Kuća – to je hotel u kome prostitutke žive pod ključem“. Ja sam smatrala da je glupo živjeti pod ključem kad je na ulici tako dobro i sve slobodno, ali se u taj problem nisam nešto posebno udubljivala. Sa svojih dvanaest godina imala sam o čemu da razmišljam, osim o sestri koja je već imala petnaest godina.
Znala sam da je Edit živjela kod oca, a zatim pobjegla od njega. Mama je rekla: „Ona je ista kao majka, i ta je pobjegla“.
Mada se u sve to nisam razumjela, postupak Edit me je oduševio.
Mi smo se, kao i ranije, često viđale s ocem, koji je nastavio da sa mnom vježba akrobatiku u stanu svog prijatelja Kamila Ribona, koga su zvali Alvern. Poslije svake vježbe koju bih uspješno izvela, otac je govorio: „A tvoja sestra to ne umije“. Ja sam bila ponosna, ali ništa više od toga.
Alvern se često viđao sa Edit, on je sa njom vježbao gimnastiku. Iako je otišla od njega, otac je insistirao da ona trenira, jer se to uklapalo u njegovu predstavu o vaspitanju kćeri. Takođe ju je učio istoriji Francuske. Ako ne bi znao neki istorijski datum, ili bi se zbunio, onda bi govorio: „To je bilo toliko davno, da sto godina ne igra neku ulogu“.
Ulica Panuajo je bila pored ulice Amandje i ja sam često svraćala kod Alverna. Jednom je otac mojoj majci rekao:
– Neka Momona nekad svrati poslije posla da se upozna sa sestrom.
Sa svojih dvanaest i po godina ja sam već radila: sastavljala sam automobilske farove u fabrici Vondera i zarađivala osamdeset četiri franka nedeljno. Stajala sam pored struga po dvanaest sati na dan i stavljala farove u okvire. U to vrijeme se iskorištavanje dječjeg rada nije smatralo zločinom. Druge djevojčice iz našeg kvarta, moje vršnjakinje, radile su u fabrikama Luksor i Treza, koje su bile dobavljači Vondera. To je bilo normalno, takav je bio život.
Jednom mi je majka rekla:
– Slušaj, danas je kod Alverna došla tvoja sestra Edit. Da odemo da je vidimo?
Ja sam voljela da idem kod Alverna. Kod njega je uvijek bilo prljavo, ali se zato moglo dobro jesti. On nas je često pozivao. Ja ni o čemu drugom nisam razmišljala, mene Edit uopšte nije interesovala.
Kad smo stigle, u štoku vrata, u obručima se vrtjelo nešto bezoblično, u dječačkim gaćama. Da nije bilo malih bijelih ruku, ja nikad ne bih pomislila da je to moja sestra.
– Jesi li ti Edit?
– Da.
– Znači, ti si moja sestra.
Nastavlja se