Među vodećim ličnostima Ujedinjene omladine postojale su od samog početka razlike u pogledu onoga šta je „istinsko srpstvo“. Ko je ne samo Srbin nego „pravi Srbin“ (Srbenda)? Ko je rodoljub? Kako se postaje rodoljub? Na to pitanje bilo je mnogo odgovora: Rodoljub umire za otadžbinu (time će jedan rodoljub biti manje). Rodoljub drži rodoljubive govore i peva rodoljubive pesme.
Holm Zundhausen: Istorija Srbije od 19. do 21. veka (6)
Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen, Berlin 1942), profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Težište svog naučnog rada nalazi na istraživanju istorijskih procesa jugoistočne Evrope, posebno Jugoslavije i Srbije u XIX i XX veku. Objavio je knjige Istorija Jugoslavije 1918-1980. (Štutgart, Berlin 1982), Eksperiment Jugoslavija. Od osnivanja države do njenog raspada (Manhajm, Lajpcig 1993), Istorijska statistika Srbije 1834-1914. (Minhen 1989).
Njegovu najnoviju knjigu početkom novembra objavljuje izdavačka kuća CLIO iz Beograda, uz čiju saglasnost objavljujemo izvode.
Preveo s nemačkog: Tomislav Bekić
Rodoljub čini nešto korisno, za dobrobit svih: on se bori za napredak (što god da razume pod napretkom). Ili se bori za očuvanje tradicije (Vladimir Jovanović: Srbenda i gotovan, Novi Sad 1864). Nemački patriota Verner Sombart zaoštrio je početkom Prvog svetskog rata razne opcije na alternativu: „Trgovci ili junaci“. On je Nemcima, za razliku od Engleza, pripisao „junački pogled na svet“, iako je kao zastupnik jedne istorijski školovane nacionalne ekonomije veoma dobro znao da su na duže staze trgovci uspešniji od junaka. Ali, i većini srpskih patriota junaci su bili bliži nego trgovci.
Od samog početka bilo je nejasno da li će se Omladina ograničiti na unapređenje srpske kulture i napretka ili će se posvetiti pripremanju „određenog trenutka“ za političke akcije, da li oslobođenje i ujedinjenje Srba (i drugih Južnih Slovena) mora da se ostvari evolucionarnim ili revolucionarnim putem i kako treba da izgleda buduća politička karta u podunavsko-balkanskom prostoru. Spektar mišljenja se protezao od javnog kulturnog rada do konspirativnih akcija, od ideje jugoslovenskog ujedinjenja preko plana o jednoj velikoj podunavsko-balkanskoj federaciji (kombinacije između federativne države i saveza država) sve do uspostavljanja jedne velikosrpske države. Srpstvo, jugoslovenstvo i panslavizam uzajamno su se prožimali, ili su bili međusobni konkurenti. Taj spektar ovde neće biti detaljno prikazan, kao ni značaj koji je Omladina imala u razvoju srpske književnosti na prelazu od romantizma ka realizmu. Ali ćemo se ovde pozabaviti dijametralno suprotnim pozicijama Svetozara Markovića i Vladimira Jovanovića, budući da bacaju vrlo značajno svetlo na raspad Omladine, na jednu socijalističko-populističku i jednu liberalnu struju, kao i na diskurse srpskih intelektualaca u poslednjoj četvrtini 19. veka.
O Svetozaru Markoviću (1846-1875), koji je umro veću 29. godini života, većcitirani Jovan Skerlićpiše: „U istoriji srpskog duhovnog života u 19. veku, u celokupnoj istoriji obnove Srbije, nema pojave koja je lično toliko mnogo značila, koja je igrala tako veliku ulogu i izvršila toliko veliki uticaj na duhove kao Svetozar Marković.“ Markovićje poticao iz jedne srpske činovničke porodice koja se u drugoj polovini 19. veka s Kosova preselila u Kneževinu. Godine 1866. dobio je od Ministarstva inostranih poslova Rusije stipendiju za studije na Institutu za saobraćajne inženjere u Sankt Peterburgu, gde se upoznao s idejama ruskih revolucionarnih demokrata i socijalista (Černiševski, Dobroljubov, Pisarev i dr.). Pod njihovim uticajem oštro je kritikovao prilike u Kneževini Srbiji, centralističku upravu i činovništvo. Za vreme studija na Tehničkoj visokoj školi u Cirihu (1869/70, najpre kao stipendista srpske vlade) osnovao je, zajedno sa svojim kolegom na studijama Nikolom Pašićem, Radikalnu stranku, koja će se 1881. u Kneževini iznova konstituisati pod imenom Srpska radikalna stranka. Markovićje u Švajcarskoj uspostavio bliske veze s ruskom sekcijom Prve internacionale. Pored socijalističkih spisa, u njegove velike obrazovne doživljaje spadali su, pre svega, učenje Čarlsa Darvina i Ernsta Hekela, filozofija Ludviga Fojerbaha, kao i popularna knjiga Džona Vilijama Drapersa o intelektualnom razvoju Evrope (John William Drapers, History of the Intellectual Development of Europe, 1862). Markovićje, doduše, cenio dela Karla Marksa, ali je odbijao dogmatiku istorijskog materijalizma u tumačenju istorijskog razvoja. Agrarna Srbija može i mora da „preskoči“ fazu kapitalizma. Oslanjajući se na Nikolaja Černiševskog, Markovićje propagirao agrarni socijalizam na osnovi samouprave u seoskim zajednicama i uz očuvanje zadruga. S obzirom na činjenicu da su seoske zajednice većbile izgubile svoje ranije samoupravne kompetencije i zadruga bila u stanju raspadanja, to se Markovićev koncept socijalističke seljačke demokratije i sa njom povezanim „uništenjem države“ odlikovao kako nostalgičnim tako i utopijskim crtama.
Markovići njegovi socijalistički orijentisani istomišljenici su 1870/71. godine stupili u žučnu raspravu s Vladimirom Jovanovićem i liberalima. Markovićje razlike između obe grupacije sveo na sledeću polarizaciju: „Jedni hoće da narod bude oslobođen inicijativom naroda – oni odlaze u narod i rade s njim. Drugi hoće narod da oslobode i da mu onda komanduju; oni traže blizinu dinastije i ministarske položaje.“
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
