Stepske zvezdane staze

Svetlost je zaslepljujuća, zvuk prodoran, a strujanje vazduha odjednom uvija nogavice. Fizički doživljaj lansiranja rakete Sojuz TMA 20 sa posadom nije izgubio nimalo od svoje upečatljivosti i uzvišenosti, mada više ne živimo u „herojskom dobu“ trke u kosmosu kada su ogromni propagandni aparati dve supersile nastojali da impresioniraju jedan drugi i čitav svet. Prvih pola minuta, dok se raketa uz plamene napinje da bi se odvojila od zemlje, pa onda pretvori u fijučuću vatrenu loptu koja se oslobodila čeličnih nosača, fizički, vizuelno i zvučno nezaboravan je doživljaj. Dok je još u dometu oka vazduh treperi šušteći kao ogromna nevidljiva membrana nad čitavom tamnom stepom.

Program za novinare počinje rano ujutru, tri dana pre lansiranja. Do kosmodroma se putuje oko 50 kilometara, a sa obe strane puta vidi se retko naseljeno prostranstvo. Sve zgrade koje vidimo povezane su sa kosmodromom, od Fabrike ugljovodonika, pa do nekadašnje vojne osmatračnice „Saturn“ gde napušteni stoje supersnažni prijemnici koji su mogli da osluškuju svemir.

Prolazimo kroz gvozdena vrata istraživačkog centra nazvanog po imenu oca ruske kosmonautike Sergeja Koroljova i ulazimo u njegov deo „Energija“, na završetak konferencije koju su kosmonauti imali tog jutra pred prijem svemirskog broda kojim će da odlete prema zvezdama. Oni su od rukovodioca ruske kosmičke agencije Anatolija Perminova, glavnog konstruktora i posetilaca odvojeni staklom. Ispred svakog kosmonauta je mikrofon.

Da bi se prisustvovalo probi glavnog dela rakete, odnosno prijemu rakete, neophodno je presvlačenje u sterilnu medicinsku uniformu kako se kosmonauti ne bi izložili riziku zaraze, pošto ćemo biti veoma blizu narednih sati, tokom obilaska Muzeja kosmodroma i Korovljeve i Gagarinove kuće.

Lansirni proces počinje izvoženjem rakete iz hangara. Veliko uzbuđenje, komešanje i užurbanost više desetina ljudi prate prve obrtaje točkova lokomotive, bez obzira što je posle toliko decenija to gotovo rutinski postupak.

„Tigrić“ kao veza sa sinom

Putovanje na ispraćaj rakete počinje buđenjem u pet sati, kada je mrkli mrak koji će se zadržati i narednih nekoliko sati i kada je temperatura znatno ispod nule. Gola stepa, pesak i kamen pojačavaju osećaj hladnoće. Odlazi se tamo gde je prethodnog dana okončana priprema, na lansirno polje 112, što je zapravo kompleks „Progres“, gde su sva tri dela rakete spojena u jedan. Do nje ide poseban vagon koji služi za održavanje pritiska i temperature u svemirskom brodu do lansiranja. Sve što se događa pod krovom ove hale, rezultat je sinhronizacije tri faktora: golog ljudskog fizičkog rada, kompjuterskog upravljanja kranovima koji mogu da ponesu i do sto tona tereta i železnice kojom se isključivo obavlja transport raketa i kosmičkih brodova sve do lansirne rampe.

„Gagarinova lansirna rampa“ sa oznakom „1“ nalazi se pet kilometara od kompleksa „Progres“. Putujemo džipom do ukrštanja puta i pruge na uzvišici sa koje se vide lansirna rampa i zgrada na kojoj će biti postavljena tribina za posmatrače. Da bi prešla pet kilometara kompoziciji je potrebno gotovo sat i po. Oštećenje rakete nastalo tokom transporta iz Rusije do Bajkonura u oktobru je lansiranje dovelo u pitanje, pa je opreznost bila veća od uobičajene.

Sve troje članova posade iskusni su astronauti. Bili su i u ulogama dublera, odnosno zamena za posadu Sojuz 19, tako da se dobro međusobno poznaju, što je izuzetno važno, imajući u vidu da će provesti zajedno 152 dana u svemiru. Katrin Koleman je doktor hemije i bivši američki vazduhoplovni oficir u činu pukovnika. U kosmičkom programu NASA izabrana je za astronauta 1992. i do sada je u svemiru provela 20 dana, 20 časova i 43 minuta.

Dok je posada obilazila Muzej kosmodroma, video sam da Ketrin Koleman ima ne baš lako uočljivu lutku u džepu od pantalona ispod kolena. Na pitanje šta je to, pokazuje lutku tigra sa kojom će leteti u svemir. Tamo će je sačekati još jedna, ali veća lutka koja je već otputovala kao prethodnica. Amerikanka je vesela. Igra se „tigrićem“ kojeg stavlja na rame.

Italijanski član misije je Paolo Nespoli, pukovnik italijanske armije. On je izabran za astronauta italijanske kosmičke agencije 1997. a sledeće godine je prešao u tek formiranu Evropsku kosmičku agenciju. U svemiru je proveo 15 dana, dva sata i 23 minuta. On je doktor aeronautike i astronautike, a kao vojnik ima kvalifikacije pripadnika specijalnih jedinica u kojima je inače služio i u Libanu u misiji UN. Kroz osmeh kaže da samo zahvaljujući novijoj generaciji svemirskih brodova, ljudi njegove visine (gotovo dva metra) mogu da lete.

Komandant posade pukovnik Kondratjev izabran je za kosmonauta 1997. Predstojeći let mu je prvi. Posada će, prema njegovim rečima, u toku šestomesečnog boravka na međunarodnoj kosmičkoj stanici, raditi naučne, naučno-tehničke, medicinske i biomedicinske eksperimente u više od 40 programa. Kondratjev bi voleo da napravi galeriju snimaka ruske teritorije.

Sve po mraku i vetru koji skoro zaledi prste, uprkos rukavicama, stiže se do ulaza na lansirnu rampu, pošto se prođu tri kontrole. Nosač rakete već je spojen sa svojim postoljem. Oko lansirnog polja su rukovodioci kosmičkih agencija iz sveta koji su došli kao gosti. Tu su i porodice kosmonauta. Tako smo razgovarali sa suprugom Ketrin Koleman, Džošom Simpsonom.

– Veoma sam ponosan što će moja supruga ispuniti svoj dugogodišnji san. Tigrić kojeg nosi poklon je od našeg sedmogodišnjeg sina Džejmija i on će značiti da je on uvek uz nju – kaže Džoš.

Svetla tačka na nebu

Zvanične pripreme ekipe za start počele su šest sati pre lansiranja. Posada izlazi iz hotela „Kosmonaut“, zapravo iz karantina. Potrebno joj je oko sat vremena da pređe rastojanje do kosmodroma i raketnog centra „Energija“ gde se odeva u skafandre. U 21.08 posada raportira o svojoj spremnosti predsedniku Državne komisije Anatoliju Perminovu i odlazi na „Gagarinovu lansirnu rampu“. Tačno dva sata pre poletanja kosmonauti zauzimaju svoja mesta u raketi.

Sve je praćeno opraštanjem s porodicama, pri čemu je američki deo posade najuzbuđeniji. Supružnici su izašli iz hotela „Kosmonaut“ držeći se za ruke, tokom pres konferencije pozirali su fotoreporterima, a na proveri hermetičnosti skafandera koja se obavlja pred publikom sedeli su u prvom redu, dok je mali Džimi držao tigrića. Supruga Paola Nespolija koristi poslednje trenutke da na papiru napiše poruke koje on beleži čitajući ih kroz staklo.

Šef pres službe Ruske kosmičke agencije Aleksandar Vorobjov zadovoljan je što je čitav proces lansiranja rakete javan i otvoren, toliko da se rodbina kosmonauta prilikom ukrcavanja u raketu nalazi svega nekoliko metara od nje. Ni u jednoj drugoj zemlji sa svemirskim programa, Kini, Francuskoj ili SAD, nikome nije dozvoljeno da priđe bliže od pet kilometara.

Sadašnja posada Međunarodne kosmičke stanice nije pratila lansiranje posade koja će ih zameniti. Na stanici su sada ruski kosmonauti Aleksandar Kaleri i Oleg Skripočka i Amerikanac Skot Keli. Oni su se nalazili na redovnoj večernjoj pripremi za sledeći dan, saopštili su u podmoskovskom Centru za upravljanje kosmičkim letovima u gradu Koroljov, odakle će i ova posada da bude praćena i navođena. Posebna priprema njima i nije potrebna pošto je pripremljen dan odmora pred noćno spajanje koje se očekivalo danas u 2 sata i 12 minuta. Sadašnja posada ne bi mogla da vidi lansiranje čak i da je mogla da bude u blizini iluminatora pošto su u trenutku lansiranja bili na suprotnoj strani zemljine kugle, otprilike 20.000 kilometara daleko od Bajkonura.

Svemirski brod, koji je posle 11 minuta leta napustio Zemljinu orbitu, mogli su da vide samo nekoliko sati pre spajanja, a radio vezom sa posadom koja dolazi mogli su da se čuju samo prvog dana posle lansiranja. Do spajanja, brod je trebalo da obleti Zemlju 33 puta.

Dok brod ne napusti orbitu, poslednje što posmatrači sa Zemlje vide je „Koroljev krst“. Četiri rezervoara istovremeno se odvajaju u 112. sekundi leta i obrazuju krst. Posle toga raketa se pretvara u svetlu tačku na nebu.

Kosmička bolest

Govoreći o svom iskustvu boravka u kosmosu, ruski kosmonaut Georgi Grečko opisao je fizičko stanje u bestežinskom stanju: „Osećate da vam glava visi, krv vam juri u glavu, a lice postaje crveno. Gubite koordinaciju“.

Drugi kosmonaut Valeri Rumjanin imao je sličan osećaj: „Uopšte ne prepoznajete svoje otromboljeno lice u ogledalu. Niste u stanju da koordinirate ni jedan pokret. Neprestano udarate u nešto, najčešće glavom“.

Eksperimenti u kosmičkim letovima su pokazali da oko 75 odsto astronauta odmah oseća posledice bestežinskog stanja. Osećaju se da kao da ih je neko okrenuo naglavačke i gube apetit, što utiče na njihove radne sposobnosti. Doktori ovo zovu „kosmičkom bolešću“. Ona nije stvarna bolest, ali je ljudski odgovor na nestanak sile gravitacije i prekida normalne cirkulacije krvi.

Tokom privikavanja na boravak u kosmosu, reakcija svakog kosmonauta je individualna. Neki se privikavaju brže, a neki sporije. U svakom slučaju, neprijatan osećaj nestaje u roku od sedam do deset dana. Astronauti svedoče da su tokom sledećih letova privikavanja na uslove bestežinskog stanja mnogo kraća i manje neprijatna. Proizilazi da se telo „seća“ tog stanja.