Zločin bez kazne

Masakr civila dogodio se početkom aprila, 1992. godine. Ratni zločinci iz redova Arkanovih Tigrova, ubijenog supruga Svetlane Ražnjatović, pevačke i političke dive gotovo svih vlasti u Srbiji, i posle dvehiljadite godine i svrgavanja Miloševićevog režima, (osim tokom vlasti Zorana Đinđića i par meseci posle atentata na ovog prvog demokratskog premijera Srbije), posebno su se „istakli“ u ovom užasnom, ratno zločinačkom pohodu.

U Arkanovim zločinačkim redovima bila je i takozvana urbana beogradska ekipa, među kojima je, prema svedočenju mnogih, i nikad pozvan na odgovornost – Srđan Golubović, poznatiji kao didžej Maks. To je onaj „urbani“ lik sa cvikerima na vrhu glave koji šutira mrtvu ženu na sred ulice, a što je svojim foto-aparatom zabeležio čuveni ratni reporter – Ron Haviv.

Ne znam šta danas radi takozvani Didžej Maks, osim što od „klabera“ čujem da je i dalje „aktuelan“ u tom, navodno, „andergraund“ životu Beograda.

Iza fotografije Rona Haviva, koja je obišla svet i postala svojevrsna paradigma brutalnosti i zverstava koje su činili Arkanovi tigrovi, stoje najpotresnije priče čije ishode, uprkos činjenici da je prošlo čak 28 godina, ni ne slute na mogući rasplet.

Razume se da, uprkos tome, porodice žrtava ne gube nadu, iako je retko ko pred srpskim doživeo satisfakciju.

Alma Peković, ćerka i sestra žrtava ratnog zločina iz aprila 1992, u Bijeljini, događaja koji je osvedočen na fotografiji foto-reportera Rona Haviva, a na kojoj se vidi da su ubice pripadnici Srpske dobrovoljačke garde – takozvanih Arkanovih Tigrova, podnela je 2. aprila 2015. godine krivičnu prijavu protiv anonimnih lica Tužilaštvu za ratne zločine.

Ni dan danas sa tim „predmetom“ se ništa nije dogodilo. Kako je pre par godina, u vreme podnošenja krivične prijave, za Danas izjavila Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, zločini u Bijeljini iz 2. aprila 1992. godine nisu bez svedoka počinjeni.

„Ron Haviv je snimio pripadnika SDG sa podignutom čizmom iznad glave Ajše Šabanović, pored koje su ležali još Abdurahman Pajaziti i njegova žena. Zatekao se na ulici u trenutku kada su vojnici iz kuće izveli muškarca i jednu ženu Ajšu i Abdurahmana, potom Abdurahmanovu ženu, i sve troje ubili. Video je Ajšinog sina Admira, koji je pokušao da pobegne iz podruma, u kojem se nalazio sa komšijama, skrivajući se od „arkanovaca“.

Ubili su ga dok je trčao preko dvorišta, pokušavajući da pobegne.

Odmah po izvršenom zločinu, lokalna policija je bila upoznata da su „arkanovci“ u kući mesara Redžepa ubili 15 muslimana, i na drugim mestima još oko 50 ljudi. Tela, na ulici, u dvorištu i podrumu, ležala su tri dana dok nisu prebačena u mrtvačnicu. Dok su pripadnici SDG „oslobađali Bijeljinu“, na minaretu džamije lepršala je srpska zastava, koju je Arkan postavio po ulasku u Bijeljinu 31. marta 1992. godine“, ispričala je Nataša Kandić za naš list.

Naša sagovornica je podsetila da se o zločinu u Srbiji prvi put progovorilo pre nekoliko godina, u vezi sa hapšenjem Srđana Golubovića zvanog Maks, pripadnika nekadašnje SDG. „On je uhapšen zbog droge, i neko je ukazao na njegovu sličnost sa vojnikom na slici Rona Haviva. U svakoj normalnoj zemlji bilo bi to dovoljno da Tužilaštvo otvori istragu.

U našoj zemlji to se nije dogodilo. Tužilaštvo nije reagovalo ni 2002. godine, kada je u Beogradu otvorena izložba Rona Haviva, na kojoj je bila i fotografija iz Bijeljine.

I tako sve do aprila 2015. godine, kada je ćerka Ajše i Redžepa Šabanović smogla snage da dođe u Beograd da sama potraži pravdu. Predala je Tužilaštvu za ratne zločine krivičnu prijavu za ubistvo roditelja i brata, protiv nepoznatog pripadnika SDG. Trebale su joj 23 godine da savlada strah i odluči da sama traži pravdu i krivca. Prilikom prvog susreta sa tužiocem za ratne zločine dobila je utisak kao da je samo nju čekao pa da pokrene slučaj. Išlo je vreme, komunikacija sa tužiocem se svela na njegov savet da je bolje da ne koristi imejl nego da se obraća pismom („ko zna ko čita imejl“), i zahtev da stupi u kontakt sa Ronom Havivom, pravdajući se da će ona kao žrtva lakše doći do njega.

Jedino što se dogodilo u međuvremenu je javna reč Vladimira Vukčevića, penzionisanog tužioca za ratne zločine, da je Tužilaštvo započelo predistražne radnje protiv SDG. S obzirom da u TRZ predistražne radnje prosečno traju nekoliko godina, sudska pravda je daleko“, rekla je Kandić za Danas. Postavila je pitanje: „Ko je vojnik sa podignutom čizmom?

Ko su vojnici pored kamiona? Nema zvanične potvrde da na slici nije Srđan Golubović. Ima nekih naznaka da bi to mogao biti izvesni Bojke, a pored kamiona izvesni Pejkanović, pilot i bokser. Ko ih može identifikovati? Brojni pripadnici nekadašnje SDG, među kojima i haški svedok Jugoslav Simić, zaštićeni svedok B-129…“

Od tada se, nažalost, ništa nije dogodilo. Zločin bez kazne – paradigma je onoga što se u Srbiji događa i tri decenije nakon brutalnih ubistava, dok zločinci uživaju sve počasti jednog „normalnog“ ili čak privilegovanog života.