Plitke granice

 Jedino što je Mađarska imala ukusniji parizer. Ali, drveće je bilo isto i ovde i tamo, kuće i semafori takođe, a i graničari sa obe strane bili su podjednako nemušti i neprijatni. Da je prelazak granice prespavao (što se često dešavalo), ne bi ni primetio razliku, tj. da je odjednom negde drugde. Uostalom, razmišljao je, ptice su te stvari nazvane granicama preletale potpuno slobodno, baš kao što su ih i bubašvabe i kišne gliste sa lakoćom bušile. „Zašto njih onda nekako ne zaustave? Kako neozbiljno!“ Samo je ljudska životinja, u svoje dve dimenzije i površno i plitko, čekala u nekakvom dosadnom i besmislenom redu na granici. Zatim, u osnovnoj i srednjoj školi, ovaj kolumnista je usvojio ponešto iskrivljene istorije koja je, zagađujući zdrav razum, granicama redovno pridavala nekakav vanistorijski značaj. Trebalo je sačekati fakultet da se ozbiljnije proputuje, ali i nauči nešto o simbolima, izmišljenim tradicijama i društvenim konstrukcijama. Tada su granice ponovo postale dvodimenzionalno plitke.

I visoka predstavnica Evropske unije, baronica Ketrin Ešton, rekla je povodom sporazumevanja Beograda i Prištine da su razlike među stavovima dve strane „uske, i veoma plitke“. Njena diplomatski optimistička metafora trebalo je da poruči da su razlike o kojima se trabunja veoma male, odnosno sve manje (prvobitna stilska figura govorila je o uskoj dubini). Uostalom, kako da ne budu male? Susret između nekadašnjeg portparola SPS i bivšeg lidera OVK bio je svojevrsni susret „braće po oružju“ iz perioda 1998-2000. Kao i susret dva izvrsna studenta društvenih nauka, koje su politika i istorija (a oni su diplomci dotičnih disciplina) balkanskih centrifuga izbacile u premijerovanja. Plitkih i malih razlika je tu zaista bilo na gomilu.

Međutim, na srpskom, kao i na baroničinom engleskom jeziku, termin „plitak“ („shallow“) znači i „površan“ i „isprazan“, odnosno „plitkouman“ i „(pri)glup“. S tim u vezi, kada se nakon neke od kasnonoćnih sesija sa istočnim Balkancima (one rođendanske npr.?) Ešton vratila kući – koje značenje je prenela svom zainteresovanom suprugu, novinaru i političkom analitičaru Piteru Kelneru? Zamislimo jedno neljubomorno „Kako je bilo na poslu, draga? Šta ste radili, o čemu ste razgovarali?“, dok se Eštonova u noćnoj haljini ušuškava u krevet i guta analgetik. U 100 maraka da je njen odgovor otkrivao i drugo značenje – uskogrude plitkoće, nerazumlja i besmisla.

Jer, teme o kojima su dva premijera razgovarala u Briselu, a još više način na koji su o njima razgovarali, predstavljaju teme 19. veka. Dok su dva svetska rata u 20. veku, a pomalo i onaj hladni posle njih, bili krvavi recidivi ove plitke tematike. Ne radi se ovde samo o banalnoj tvrdnji da se evropski svet ujedinjuje dok se Balkan – balkanizuje. Poenta je u promeni načina mišljenja onoga šta su nekakva zemljišta, granice i međe, te šta zaista treba da bude briga upravljača ovim komadićima terena i dvonožnim živuljkama koje te terene naseljavaju. I kao što su sve rovovske borbe za metre fronta u Prvom svetskom ratu danas plitke i naivne, koliko i „ne ponovilo se“ strašne i užasavajuće, isto je i sa plitkoćom iz baroničine dvosmislene stilske figure. Takva borba za linije po političkim kartama odlika je nekog drugog vremena, a naša je tragedija što ga živimo sada.

Međutim, susret sa vremenom sadašnjim dogodio se kada je sporazum postignut. Pregovarački rov koji je preko (desetak) noći postao plitak ukazao je na mogućnost da se dogovori, a zajednički jezik pronađe. Smanjivanjem te brazde, smanjene su razlike i umekšana je ta opsesija balkanskih ratova devedesetih – granice. Paradoks je potpun: dok je glavna tema za priučenu javnost sa obe strane bilo nekakvo razgraničavanje, i ko je priznao granicu čega, suština je u nečem drugom. Poenta zaista leži u normalizaciji odnosa i u približavanju nekakvom novom i pre svega zajedničkom okviru. I taj datum-o-početku-pregovora za Srbiju i taj sporazum-o-stabilizaciji-i-pridruživanju za Kosovo imaju mnogo šira značenja od zaista iritantno birokratskog novogovora. I jednu dublju suštinu od plitkih trabunjanja dnevne politike koja ne vidi dalje od zastave na granici.

Na kraju, još malo, „dragi dnevniče“ trenutaka. Ovaj sociolog proveo je poslednjih desetak dana u Goriciji, Italija, na jednoj interdisciplinarnoj školi posvećenoj, ironično, održivom razvoju u državama dunavskog basena. I kao što nostalgičari znaju, odmah do Goricije nalazi se Nova Gorica, Slovenija. U pitanju je grad koji je osnovan nakon Drugog svetskog rata, kao prst-u-okni simbol prednosti samoupravnog socijalizma kapitalističkom Zapadu (nije baš uspelo, ali je bilo vredelo pokušati). Naime, i kao što se tužno zaboravlja, Trst su od fašizma oslobodili jugoslovenski partizani, u borbama u kojima je stradalo oko osam hiljada Titovih boraca. Oko mesec dana kasnije, zbog odvratnih političkih odluka saveznika (sa ili bez znakova navoda), jugoslovenska uprava je morala napustiti ovu teritoriju, uz nastupajuće hladnoratovske napetosti koje su na trenutke bile prilično vrele. „Trst je naš“ bilo je na usnama svakog rodoljuba (danas se to kaže domaćina), a, dakle, napravljen je i čitav grad pored granice.

Šta je od svega ostalo danas? Učesnici ove interdisciplinarne škole, a i potpisnik ovih redova sa njima, odseli su u hostelu kojim upravljaju časne sestre, sa hodnicima kao u Kjubrikovom „Isijavanju“ („The Shining“, 1980; štaviše, neke od sestara sigurno su bile one strašne bliznakinje iz filma, sada već u godinama), te „Biblijom“ na noćnom stočiću i raspećem nad glavom. I, što je najinteresantnije, sa tablom „Italija“, plave boje i žutim zvezdicama unaokolo, na ulici ispred hostela. Drugim rečima – odmah ispred ulaznih vrata je bila granica. I mi, umorni naučni radnici nakon višesatnih seminara, stalno smo prelazili tu granicu u potrazi za okrepljenjima u vidu vina i pršute na putu ka centru grada, odnosno u formi mekog manastirskog kreveta u sobi nazad. Bez brkatih graničara, bez nacionalnih zastava, bez drpanja za pasoš, bez brige i truda. Kao u mentalnom eksperimentu sa početka teksta: slobodni poput ptica ili bubašvaba, kome već koja metafora više odgovara. Sva gužva oko tršćanske krize, sve istorijske parole, zastave, boje na karti i pedlji zemljišta obesmišljeni su nešto drugačijim mentalno-političkim okvirom u kojem su danas i Italija i Slovenija. I u tome je suština i normalizacija i međusobnog nesprečavanja iz sasvim nespornih tačaka sporazuma pod nadzorom Brisela. Iskreno, bila je to mala lična pobeda onog deteta iz prvog pasusa. Kao i pobeda spomenutog zdravog razuma. Dakle, moguće je, samo treba shvatiti da su granice plitke. Trst konačno može biti (i) naš. Kosovo takođe.