Racija nad razumom

Umesto vicolikog svetog Petra, razvrstavanju su pomagali momci u belom, čvrste ruke i bez smisla za humor, posve neproblematično nazvani „obezbeđenjem“, a kasnije i „protokolom“. Među nepoželjnima su se našli legitimno izabrani predstavnici gradske i pokrajinske vlasti, kao i njihovi gosti, ambasadori Izraela i Mađarske. Pre toga se lomatalo oko pozivanja Efraima Zurofa, direktora centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima, uglednog istoričara i istaknutog lovca na naciste.

U dnevniku crkvenih uvreda u Novom Sadu, dan pomena žrtvama Novosadske racije već godinama ima istaknuto crveno slovo. I svaki put se organizuje isto bedno utrkivanje oko toga ko će prvi baciti cvet u dunavsku vodu i čiji karanfil je duži. Okrugla brojka sedamdesetogodišnjice ovog zastrašujućeg zločina samo je pojačala efekat. Naravno, prisustvo građanina Miroslava Gavrilovića, poznatijeg kao patrijarh srpski Irinej, bio je vešt marketinški potez. A pomirljivost građanina Igora Pavličića, koji se sa uspehom predstavlja kao gradonačelnik Novog Sada, sadržana u rečima da „nije ni očekivao da ga puste u ograđeni prostor“ plaši i upozorava.

Neukus je toliki da ga je neukusno i spomenuti. Verovatno ne postoji neprimereniji dan u istoriji Novog Sada za cirkus kojeg bi se i divlje životinje postidele. Ratovi saopštenjima su od pomena žrtvama napravili „žurku“ nakon koje se prebrojava ko jeste, a ko nije „padobranac“, ko je domaći, a ko gost. U danima racije, fašisti i njihovi pomagači nisu pravili razlike između muškaraca i žena, dece i odraslih, bogatih i siromašnih, Jevreja i Srba, Roma i Jevreja. Na ovaj način, i popovi i političari su zastrašujućim ponašanjem proizveli raciju nad pristojnošću i zdravim razumom.

Cela odurna situacija je ukazala na to da je posredi otvorena borba za moć, na terenu gde ne bi smelo da bude pobednika. U danu u kojem se kao ljudska bića sećamo činjenice da su druga ljudska bića sposobna da ubiju više hiljada nedužnih (su)građana, svi su na gubitku. Kao lažni pobednik, međutim, isplivala je Srpska pravoslavna crkva, što govori mnogo šta groznog o specijalnom statusu koji dotična u ovom društvu uživa. Zamislimo grupu književnika poststrukturalista koji sa obezbeđenjem sebi dopuštaju izguravanje gradonačelnika sa javne književne večeri? Bandu jogi letača koji ogradom sprečavaju predsednika Skupštine grada da ih omete u levitaciji? Vlast koja sebi dozvoli ovakav tretman nije ni zaslužila bolje od pozicije marginalca i autsajdera koji nepozvan upada na tuđe žurke i grebe se o ostatke sendviča i koka-kole. Besadržajni antifašizam (delova) gradske vlasti orijentisan na slikanje za novine zaslužio je da ne bude ni uslikan.

Naravno, u celoj gužvi je opskurna i pretpostavka da pomen žrtvama racije uopšte treba da bude verski obred. Cela stvar bi morala da bude sekularno sećanje na žrtve fašizma, a ne prizivanje Isusa ili Jahvea, svejedno. Uostalom, fraza „Bog uz nas“ („Gott mit uns“) bila je ratnički poklič i rimskog i vizantijskog carstva, a stajala je i na opasačima vojnika nacističke Nemačke. Ubijeni u raciji su jedino i isključivo žrtve fašizma, a ne Srbi ili Jevreji, verujući u pravoslavlje ili u judaizam ili bilo koju drugu prevaru osmišljenu da bi pravila razliku među ljudima. Niti je kliše niti je preterivanje reći da prebrojavanje (ne)podobnih krvnih zrnaca po telima ljudi čini da krv poteče Dunavom.

Antifašistička akcija Novog Sada je u subotu, 21. januara, na dan kada je racija i počela, odala počast žrtvama fašizma. Na poziv nekolicine mladih ljudi i prijatelja ovog kolumniste, iskreni antifašisti i antifašistkinje Novog Sada su se tiho i jedni uz druge podsetili par hiljada ljudi ubijenih u ime ideja krvi i tla. Nije bilo nikakvih govora ni vitlanja Biblijom, niti onih koji su tu zbog protokola ili plate. Ova nekontroverza i pristojnost prošla je bez versko-političkog marketinga i profesionalnih skupljača poena nad mrtvim telima, te nije ni zavredila naročitu medijsku pažnju. Na tom nedopustu zaborava žrtava fašističkog zločina, stotinak Novosađana i članova porodica nastradalih u tom užasu, ostavilo je cvet, pogledalo se u oči, i tiho porazgovaralo među sobom. Bilo je i potresno i dostojanstveno, uz bolnu i iskrenu svest da je i sećanje borba.