Nameravala sam da vas danas izvestim o predstavi „Post scriptum“ Crnogorskog narodnog pozorišta, što ju je po delima Danila Kiša uradila u svakom smislu jaka žena, glumica, rediteljka, izdavačica i rukovoditeljica knjižare i prostora kulture „Karver“ u Podgorici, Varja Đukić. No, to ću uraditi sledeći put, budući da je u nedelju umro Rade Mikijelj, jedan od najvećih demokrata, mišlju i delom, advokat i na svaki način aktivist.
Ima neko vreme da se obavlja jedna tiha sahrana, bučna, da budem poštena, intelektualaca i njihovog javnog delovanja, od kada su saznali da su uticajni, beše to negde odmah iza prošlih izbora, do priziva nekadašnjeg Beogradskog kruga i njegovog uticaja, do gotovo redovnih izrika, i među samim intelektualcima da „ovde nema nikoga“ kao što je toga nečega nekad bilo. Nekako mi ta mentalna operacija izgleda svesno i podsvesno sračunatom, da ih i ne bude. Što i nije neko posebno čudo u sredini i u politici koje toliko dugo rade na deintelektualizaciji i depolitizaciji.
Sedim u Podgorici sa Brankom Baletićem, rediteljem i publicistom, jednim od osnivača Beogradskog kruga, i ispovedam mu, starom prijatelju, ovaj svoj utisak. „Mani to“, kaže Bale, i seti se koliko njih više nema. I onda se oboje prisećamo.
O Radetu Mikijelju slušala sam još kao dramaturg u Ateljeu 212, o skupovima kod njega, raspravama. I ugošćavanjima („pogledati“ – tako se danas kaže za gledanje predstave ili izložbe – Šekspirovu dramu „Timon Atinjanin“), posle sam slušala o njegovoj odbrani Želimira Žilnika i njegovih „Ranih radova“ („Rok“ br 3). Kancelarija Radeta Mikijelja nalazila se u Vlajkovićevoj, odmah pored Ateljea 212, i u nju sam prvi put ušla kada su mi došapnuli da mogu tamo da fotokopiram neke tekstove za pozorište u osnivanju, „Novu osećajnost“, osamdesetih. Tako je i bilo, Rade mi je pomogao. Prva fotokopir mašina u Centru za kulturnu dekontaminaciju, devedesetih, bila je Radetova.
Slušala sam kako su se ljudska prava, kao svetonazor, uspostavila između dva svetska rata tako što su američki advokati, koji su to mogli i hteli, počeli da zastupaju one koji nisu mogli da plate, a žrtve su bili nepravde i progona. A znam i iskustva, kako su pravi građani i građanski advokati, odabrani, znali da pomognu onima koji su se ponekad drznuli da menjaju poredak stvari. Dakle, da određenim „prestupom“ uspostave nešto više reda u pravdu i zakonodavstvo. Događalo se da oni najinstitucionalizovaniji i najugledniji podrže avanturu i „bezrazložni čin“. Rade Mikijelj je bio tog plemenitog i retkog kova.
I neizmerno mu hvala, za sve što je učinio za Sarajevo pod opsadom, za ljude koji su patili i stradali. I za sve one koji su nastojali da pomognu. Bio je domaćin najveće radionice pomoći u ovom gradu ugroženima u Sarajevu. Sve što častan čovek može da učini, bez razmišljanja i lažnih dilema u istorijskim trenucima koje prepozna po meri svoga dostojanstva i svoje ljudskosti, on je činio. Teško da je postojao čovek koji je bio prinuđen da bude tako tih a da toliko čini. Život i rad Radeta Mikijelja tačno pokazuju koliko smo više skloni da slušamo ono što se govori nego da gledamo ono što se čini.
Radeta Mikijelja više nema, takvih ljudi je sve manje, ali uvek ima nekoga kome su životi i rad poput njegovog inspiracija i koji na sreću čovečnosti krenu tim putem i ostave mnogo toga za sobom, jer šta bi inače kao dobro nasleđivali, u svakom smislu. Rade se pridružio onim najboljima koji su nas ostavili, ali nije tačno da „nema nikoga“, inače bi svet dubio na glavi. Obrtanju ovog sveta koji ne dubi na glavi i nije ploča, i u kome smo ograničeni samo svojom smrtnošću, Rade Mikijelj je davao ravnotežu time što je u svakom času podržavao i proslavljao život, uprkos svemu, pa i smrti.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
