Libricid, biblioklazam, knjigocid

Publike mnogo. Sve bojaznosti pokazale su se nepotrebnim. Zato što se govorilo bez kompromisa i slobodno. Govorili su urednik knjige Milan Šarac, za izdavača Saša Milošević, Božidar Jakšić, recenzent knjige, i njen autor Ante Lešaja. Razgovor je strukturisala Branka Prpa.

I to ovako: „Uništavanje knjiga, uništavanje je znanja, to jeste uništavanje slobode koja je i pravo na znanje“. Na njen predlog razgovaralo se o tri pojma koja postavlja Ante Lešaja u do te mere obimnoj i iscrpnoj knjizi da se ima utisak da su je sačinili (dokumenta i dokumenta i dokumenta, svedočenja, istraživanje, činovi akribične pasije) čitavi timovi, ili instituti, a u pitanju je jedan čovek sam, sa misijom,“Libricid, biblioklazam, knjigocid“ (B.Prpa).

Metodologija uništavanja ima svoju klasifikaciju. „Unutar ratnih zona, ciljana destrukcija Biblioteke u Sarajevu za vreme opsade. I drugo, uništavanje knjiga van ratnih zona. Uništeno je više knjiga van ratnih zona nego u njima. To se zove otpisom, ili izlučivanjem. Dakle, zbog neupotrebljivosti koja se sastoji u starosti ili potrebi za restauracijom ili bilo kojim drugim knjižarskim razlogom dogodi se odsustvo između dva do četiri posto bibliotečkog sadržaja. Ante Lešaja piše o dvadeset do dvadeset i pet posto „izlučivanja“. Unutar ovoga postupka, otpisa knjiga, taj otpis se vršio (i vrši) na rasističkoj osnovi, po osnovi srpskog autora, knjige pisane ćirilicom, ili pak one čiji je izdavač iz Srbije.

Zatim, druga osnovica otpisivanja i izlučivanja jeste da su to knjige koje pripadaju levici unutar Jugoslavije, te je to izlučivanje na ideološkoj osnovi. I treći je osnov politički: izlučuju se sve knjige koje imaju jugoslovensku orijentaciju, pa i, naravno, hrvatski pisci koji se samodefinišu ili definišu kao jugoslavenski.“ (B. Prpa)

To je ta nepoćudna teza, ili pojam, jugoslovenska provenijencija. I to je kriterijum za „izlučivanje“.

U tom kontekstu su i knjige vezane za NOB.

„Radi se o promeni pogleda na svet. I nije u pitanju samo zatiranje knjiga, već se i eliminišu spomenici, artefakti i dokumenti“. Ovaj proces prati izostanak sankcija. „Strah i nemoć su antipolitički principi“, citira Prpa Hanu Arent.

Kako se ta baština, biblioteka Instituta za međunarodni radnički pokret „izlučila“, to jest, kako su nakon godišnjeg odmora bibliotekari i službenici Instituta zatekli prazan i izrovašen prostor, za gvozdenim ferforzeom raznetim bagerom, u zgradi u Vlajkovićevoj u kojoj je danas Ministarstvo kulture Srbije, govorio je u razgovoru nakon promocije bibliotekar Filozofskog fakulteta u Beogradu, Ljubiša Vujošević. On je opisao i stanje, ne-stanje, u kome se danas nalazi bibliotečki fond. (Sećam se tog prizora na policama jedne od učionica, podrumske, u vreme zasedanja Studentskog plenuma 2011, dok su se nadležni pozivali, u ime zavođenja reda, na nered ispremeštanih klupa kojima su se studenti „zabarikadirali“).

„Jah, šta ćeš, dragi Ćopiću“, „odgovara“ Lešaja Branku Ćopiću u uvodu svoje knjige, obrazlažući uporište svoje inspiracije za tako sveobuhvatan rad. „Zaista su se umnožili „crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri… mrke ubice sa ljudskim licem. Zaista su nam „zakucali na vrata“ i počeli svoj pohod znan od Trga opere u Berlinu 1933, pa od ubistva Lorke i od onoga što su ljudima radili u ratu koji je slijedio te zlokobne prethodnice. Uništavajući knjige 1990. opet su nas htjeli započeti s tim pohodom… Samo sam na jednom mestu izbrojao da su „crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri svojom „sabljom mržnje“, bacanjem u kontejner za smeće „zastarelih i nepotrebnih naslova“, kako su ih nazvali i bacili u smeće. Uvrstili su najviše Tvojih – devetnaest! Uvjeren sam da im je to „vojevanje“ uzaludno, ali ipak, treba ga zapisati.“

Treba zapisati. Ante Lešaja jeste zapisao.

Sa velikim iskustvom i neoborivim integritetom, intelektualnim i moralnim, Ante Lešaja na promociji svoje knjige ustvrđuje kako je do knjigocida, i ne samo do knjigocida, već do rata došlo prevashodno zbog eksproprijacija, preuzimanja jugoslavenske društvene imovine.

„Stvarana je pogromaška atmosfera, pa su i u gradu, biseru svetske kulture, Dubrovniku, u kontejnerima završile knjige Lava Tolstoja („Rat i mir“, latinica), Žorž Sandeove („Povjest moga života“, latinica), pa i dragoceno delo akademika Grge Novaka o otoku Hvaru („Predhistorijski Hvar“ izdanje JAZU). Takvi postupci su bili izraz smišljene politike „organskog fašizma“, a ne ekcesi nepromišljenih pojedinaca“, piše u svojoj recenziji i izgovara na promociji Lešajine knjige Božidar Jakšić.

A onda se nađu „dobrovoljni dželati“ (D. Goldhagen) koji predviđaju i ispunjavaju želje i zahteve naredbodavaca, dobrovoljno i štedro.

To ispunjavanje zacrtanih želja Mirjana Miljanić na promociji knjige opisuje ovako: „Jednoga dana stajala sam ispred Sabora, godine 1993, a sa svih prozora letele su knjige“. Bilo je u okolini i nekoliko policajaca, a prizor je bio neverovatan. Lete knjige na sve strane, i padaju. (Opis Mirjanin neodoljivo podseća na Krležin opis trobojnica na Trgu Bana Jelačića, „Pijana novembarska noć 1918.“ -„Tužne trobojke“, kaže Krleža.)

„U stvari sa tih prozora letela je Jugoslavija“, kaže Miljanićka.

„Lešaja je dao jednu sveobuhvatnu fresku knjigocida u Hrvatskoj protkanu ozbiljnim uvidima u opšte socijalne okolnosti, posebno na dominantno obeležje toga vremena – isključivost. Po svom osnovnom obrazovanju ekonomista, Lešaja je napisao delo koje može da postidi njegove kolege sociologe, ali i neke druge stručnjake. Čitaocima u Hrvatskoj dao je ubedljiv dokaz kako se brani dostojanstvo hrvatske kulture, a čitaocima u Srbiji i Bosni upozorenje da nemaju razloga da likuju. („Eto šta se radilo u Hrvatskoj“ jer „De te fabula naratur!“, kaže Božidar Jakšić.)

I tu smo kod činjenica kako su nacionalizmi gurnuti u prvi plan, kao sredstvo privatizacije, zapravo uništili ono za šta su se navodno borili, to objašnjava kako su se mogla počiniti čuda i pohare isticanjem nacionalnih zastava.

„Izbaciš Vladimira Nazora i staviš pod sumnju Krležu, suspenduješ Ilirski pokret i uništio si svoj temelj“, kaže Branka Prpa. „Prekrstiš Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti, i odrekneš se Josipa Juraja Štrosmajera, i poništio si sopstvenu istoriju. Mnoštvo kapilarnih promena ne mogu da promene venski i arterijski sistem. Društvo bez vlastite istorije i baštine grupa je nepostojećih ljudi. I sadašnjosti koja večito traje, bez prošlosti i budućnosti. Tikva bez korena“, kaže Prpa, i navodi, u tom smislu simboličnu, sudbinu Radomira Konstantinovića i njegove baštine, jedinstvenu „studiju slučaja“, u Srbiji osporavanu, a „izlučenu“ iz njegove kuće u Rovinju. I Beketova pisma izbačena su na ulicu. Lepu, popločanu, rovinjsku.

„Sa svih prozora letele su knjige, zapravo letela je Jugoslavija“.