Mina Kovačević (1919 -2013)

Mina Kovačević rođena je u jevrejskoj porodici Brande, Kovno, Litvanija, 1919.

U Parizu studira istoriju umetnosti. Sreće borce Španskog građanskog rata (1938,1939), sluša njihove pesme, u tom društvu najuzornijih, najprimerenijih i najinspirativnijih ljudi, upoznaje Spasoja Spaića, pravnika sa Sorbone, komunistu. Sovjeti okupiraju Litvaniju . Iz Litvanije, Mina Brande preko Moskve i Sofije odlazi u Beograd. Kada stiže u Beograd, Mina ne govori nijednu reč srpskohrvatskog. Govori jidiš, hebrejski, francuski, nemački i u Beogradu počinje sama da uči srpskohrvatski.

Na Jevrejskom groblju 27. novembra učinjena je „halvaja“, ispraćaj. Deca i unuci vodili su starije. Žene su stajale na levoj, a muškarci na desnoj strani. Rabin Isak Asijel je činodejstvovao, ispratio Minu i probudio sećanje na Minin život, iskustvo, biografiju, ličnost. Padao je sneg. Nad grobom četa vojnika, počasni plotun i „Kadiš“. Minina i Vojova ćerka Planinka i sin Goran, unuke i unuci izgovaraju „amen“.

27. marta 1941. Spasoje se odaziva na mobilizaciju, a Mina odlazi, preko Sarajeva i Trebinja, u hercegovačko selo Grab-Zupce kod Spasojevih roditelja.

„Sjutradan oko deset sati izjutra, stigli smo na Trebinje. Moj zaštitnik je naredio jednom vojniku da mi ponese kofer. Svima redom u kupeu sam s blagonaklonim smiješkom pružila ruku i rukovala se. Sa pukovnikom Zarijom Vuksanovićem sam se poljubila i prvi put progovorila.

– Velika hvala. Laku noć.

Rekla sam „laku noć“ umjesto da kažem „doviđenja“. Svi u kupeu su se začuđeno zagledali, a pukovnik je prasnuo u smjeh rekavši:

– Doviđenja, dijete moje.

Stao je kod prozora i mahao mi rukom. Činilo mi se da me sa sažaljenjem gleda. Mahala sam i ja njemu i okretala se, sve dok se nisam udaljila s željezničke stanice. Nikada ovoga čovjeka više nisam srela…

Vojnik me je doveo na adresu koju sam imala: u kuću našeg druga sa studija u Parizu. Srdačno su me dočekali njegovi roditelji. Poslije dugog ćutanja mogla sam sa drugom govoriti, francuski.

– Jesi li ikada bila na selu?

– Ne! Samo na imanju moga djeda. Tamo je bilo divno, imao je veliku parternu kuću sa puno soba i salonom, gde je bio veliki klavir …

Onda smo krenuli u selo Grab …

Stigli smo do kuće. Kuća niska, mala. Ispod je izba – pojata. Mali prozori kroz koje se vidi zubačko polje. Bez zavjesa… Okrugli sto na sred sobe… I ono malo srpskih riječi i rečenica koje sam već naučila u tom času sam zaboravila.

Ne znam ko je bio nesrećniji – ja u ovoj novoj nepoznatoj i neobičnoj sredini, ili oni sa mnom, neobičnom nevjestom…

U velikoj sali škole u Slivnici ležali smo na prljavom podu, škola je puna uhvaćenih partizana i onih koji su se sami predali… Taman smo se podigli sa poda kada evo nekoliko četničkih glavara sa nekolicinom italijanskih oficira, fašista…

Tu je stajao Spasoje. Vezali su nam ruku za ruku i dva karabinjera sa puškama su nas odveli na voz…

Na stanici u Gružu čekala su nas zatvorska kola…

Spasoje sa karabinjerima stoji nasred sobe. Bljed je u licu, ispitivački ga gledam i naslućujem. On tiho priča i gladi mi kosu… „Ti ćeš živjeti. Onaj Talijan kome si previjala ruku, kao zarobljeniku, spasao te.“

(…)Vidjela sam lice mladića od osamnaest, devetnaest godina u uniformi karabinjera. Blago mi je rekao na italijanskom: nemojte plakati, vaš muž vas je pozdravio i evo poslao ovu maramicu.

(…)Četnici su bili izvršioci streljanja, a Talijani su prisustvovali kao posmatrači.“

Septembar 1943, kapitulacija Italije.

„Karabinjer, pokazujući na mene je viknuo: „LIBERA! VIA, VIA…“

– Stoj !

Spas, pomislih.

Stali smo. Prihvati moj pratilac. Partizanska straža nas propusti.“

(Mina Kovačevič „Libera! Via, via“)

Dvadeset deveta hercegovačka divizija. Mina je zadužena za organizaciju saniteta. Vojo Kovačević je komesar divizije.

U Litvaniji roditelji i svi članovi Minine porodice ubijeni su. Mina ostaje u Jugoslaviji. Mina i Vojo se sreću ponovo u Skoplju 1946. i od tada ostaju zajedno.

„Kako sam upoznao Minu? Proleće 1977, Joro (Jovan Barović) mi je rekao za rukopis „Moskovske godine“ Veljka Mićunovića. Dolazim u Beograd, Joro me odveo kod Mine i Voja Kovačevića i rekao neka ide Mina sa tobom kod Veljka Mićunovića. Vidim, Joro sve dobro pripremio. Sa Minom idem kod Mićunovića. Dok idemo, odjednom prelazimo na hebrejski. Ostajem u Beogradu. I Mina i ja kažemo Voju kako smo i Mina i ja odjednom prešli na hebrejski, dok smo Išli ka Mićunoviću. Vojo komentariše kako je još četrdeset i treće, dok smo se borili da oslobodimo Konavle od ustaša i nacista, čuo za „čudnu strankinju“, govorila je i naški i mnoge druge jezike. Iza rata bilo je predviđeno da i zbog toga ide u diplomatiju u Pariz, bila je sama, njena porodica i daleki rođaci, svi su bili ubijeni u Holokaustu.“ (Slavko Golštajn ).

U Beograd 1994. kod Mine i Voje Kovačevića stižu iz Sarajeva dve Minine ratne drugarice. Mina mi govori: „Nikada nisam verovala da na Balkanu ništa drugo ne rade nego ratuju, a sada mislim da je možda moja majka i bila u pravu.“

Proleće 1999, Beograd. „Da ti kažem, uveče na spavanje ideš u najboljoj odeći kao da ćeš u grad. U jedan džep staviš parče čokolade, u drugi džep bateriju, pored sebe, pri ruci, staviš plastičnu flašu vode. Kad pogodi bomba, ako preživiš, treba ti odmah svetlo i obično si odmah žedan i treba ti energija. A ako ne preživiš, pristojno si obučena“, savet partizanke.

Kraj knjige „Libera! Via, via..“ Mine Kovačević: „U Dubrovniku je provaljen SKOJ. Bila su velika hapšenja. U Cavtatu su uhapsili Dadu i Vlaha. Odveli ih u zatvor „Karmen“ u Dubrovniku. Tu se Dada našla sa Jelkom Raše sa kojom sam dva puta umakla zamkama…

(…)

Krajem maja došli su u selo (Dunava) ustaše i odveli Pavu Primić, majku braće Primić – Žige, Boža, Antuna i Iva. Sa njom su poveli i njihovu devetogodišnju sestricu Lucu. Takođe su odveli Balda i Niku Pušića, roditelje naših omladinaca, partizana Luke i Vlaha Pušića, i njihovu osmogodišnju sestricu Čičovku. Još su neke ljude odveli iz drugih sela i iz Grude. Poslje se saznalo da su ih odveli u zloglasni logor „Jasenovac“ i tamo mučki ubili…

Početkom septembra ustaše su ponovo došle u selo Dunave i zapalili su kuće Primića, Grizilovu i Ivana Bagoja. Seka je upravo tri dana prije toga rodila sina Nika, ona je ležala u kući sa djetetom, ustaše su upali u kuću, prijetili joj i mučili je, stavljali su joj nož pod grlo… Zahtjevali su da im kaže gdje joj se nalazi Ivan sa ostalim partizanima iz Dunava. Ali, Seka nije progovorila. U poslednjem času su Seku sa djetetom seljaci iznjeli iz zapaljene kuće… Pitomi Konavli su konačno oslobođeni 18. oktobra 1944.“ (Libera! Via, via…)