Mitotvorno mesto

 Simbolička eksproprijacija u Andrićgradu i pitanje Dubravke Stojanović, radi li se o ludilu ili pokvarenosti. Može li se Homer, Filip Višnjić, „Na Drini ćuprija“, „Most na Žepi“ eksproprisati, i je li to ludo ili pokvareno?

Nije prvi put da se pitanje „je li to ludo ili pokvareno“ postaviti može. Nismo li se pitali šta je to „ludilo u dvoje“, je li to planirano, je li to sistem, ili je to prosto konsekvence devastacije?

Ako je „proizvodnja mitotvornog mesta od Kosovske bitke do Kolubarske“ u tački smrti (umesto žrtvovanja) kao vrhunske vrednosti života, nije li onda gajeni i obnavljani prezir prema smrti zapravo prezir prema životu? Građani tumaraju, kao u zbegu, po trgovima i ulicama Andrićgrada, u kamenu „implementirane“ divlje gradnje „skraćene za glavu“ Mehmed Paše Sokolovića i arhitekte Mimara Sinana, koji u šesnaestom veku podigoše most „Na Drini ćuprija“ . Ne znam da li mostovi na novčanicama evra imaju neke veze sa ulogom mosta u Hajdegerovom „Mišljenju i pevanju“, ali slutim da je to već nekako povezano shodno kapacitiranosti za mišljenje i pevanje. U prilog životu, kretanju, spajanju. Ima u „Mišljenju i pevanju“ smisao praga, i smisao mosta. I krčaga, celine.

Negde sam pročitala da postoji namera, ponuda, da se pominje kako je moguće da se Emir Kusturica angažuje da u Obrenovcu podigne Obrenovićgrad, tako nekako. No, ovakva vest bi mogla biti i spinovanje, ali to više uopšte nije važno, jednostavno i zbog toga što je medijska slika, ili slika u medijima, kao i najveća i najžešća borba od svih borbi, i najveća reforma od svih reformi, poprimila takve razmere da je u potpunosti eliminisala stvarnost, i da je „konačna“ slika, kao priziv konačnog opstanka na vlasti, rezultat prezira prema životu. Stvarnost zapravo ne postoji, ona je eliminisana ozbiljnim i dugotrajnim radom na „implementaciji“ onoga čega nema, ili onoga što ne postoji. Je li to ludilo ili pokvarenost?

Čekajte, pojavili su se i skakavci, to ste videli, i ljudi, dok skakavci idu drumom, putem, asfaltom, zapravo i ne znaju šta se događa, a i kako bi, nema prisustva mitološkog mesta, već je u pitanju mitotvorno mesto.

Je l', kako beše, prvo behu suše, pa poplave, pa se pojaviše skakavci i ostaviše Egipat gladnim, posto beše proteran narod Izraela.

Otrovali su u Užicu vodu, i nadalje, i u Zrenjaninu, pa se onda voda „implementirala“ iz Čajetine, prevezala, površinska voda. A onda su bile poplave, prirodna katastrofa, ali i katastrofa nepostojeće infrastrukture, divlje gradnje, institucionalne neorganizovanosti, korupcije, arbitraže vlasti u zakonitost ljudsku i prirodnu, mislim na voluntarizam šta ko može i sme, dok drugi ništa ne mogu i ne smeju.

Zato je sasvim moguće da „Obrenović grad“ postane rešenjem za nedostatak kanalizacija, uništavanje vodotokova krađom peska i šljunka, privatizacije vodoprivrede, feudalizacijom poseda, rešenjem za kontinuirani rat građana protiv nepostojeće države, ili vlasti i sile nad građanima, tako što će biti primenjeno totalno, ili totalitarno rešenje, konačno, smrtno, bez obzira na ljudske i prirodne uslove, bez obzira na život.

Kako se mitovi i istorija pretvaraju u paraistoriju i “ mitotvorna mesta“, šta je sistematično u tom ludilu ili pokvarenosti? Ili zašto je „prezir prema smrti“, i samoviktimizacija,“ dodavanje“ broja žrtava, na već postojeće i zastrašujuće? U prilog kontinuiteta instalacije „mitotvornih mesta“, koja se ostvaruju u čvrstoj gradnji (Andrićgrad), šta je priroda toga procesa u kome ljudi predaju svoju slobodu uzurpaciji, arbitraži i podaništvu? U kome vidljivo postaje nevidljivim, a nenormalno normalnim, diskontinuirano kontinuiranim, istinito lažnim, zločinačko korisnim, prividi stvarnim.

Evropska komisija, jedna od instanci, „saopštava“ kako je najlošije naše stanje u oblasti ekologije. Ne govori li to o raskidu sa prirodom, ne govori li to o preziru prema životu? Ako već to treba neko da nam “ saopšti“, to što vidimo, osećamo, gazimo, jedemo, pijemo, udišemo.

E sad, zar nisu festivali kod nas mnogo važniji od kontinuiranog rada pozorišta, recimo, nisu li sastanci, kongresi, seminari, „okupljanja“ važnija od onoga što im je predmet, sadržaj, nije li marketing i advertajzing važniji od proizvodnje, šta je to što se „brendira“, da li je konferencija za štampu najvažnija stvar u „projektu“, i da li je bitnije šta ćemo i kako izveštavati od onoga što se stvarno „dogodilo“? Kakvu ćemo „poruku poslati“?

Možete li vi kod lekara bez „veze“ i nećete li umreti ukoliko nekog ne poznajete u bolnici, ima li života bez kršenja pravila, može li se „preživeti“ bez ugrožavanja drugog i priziva „države“ da to reši, uput, državljanstvo, vizu, vlasnički list, odobrenje, dozvolu, šta možete postići regularnim, institucionalnim putem? Ovde traje sukob sa „državom“, i „države“ sa građanima. Otuda i divlja gradnja i „implementacija“ Andrćgrada ili “ Obrenović grada“ . Zato što je „stvaranje države u državi“ odgovor na nepostojanje iste. I to je ono što su shvatili „implementatori“ „mitotvornih mesta“, u istorijskom i faktičkom smislu. Jer su svi drugi „mali ljudi koji bi da nam zatru istoriju“, jer je istorija ono što ja verujem ili kažem da jeste. Uzurpacija je put ka upisu u istoriju, „veličina“ i „važnost“ se ostvaruju nad prirodom i stanovništvom. Nije važno ono što se stvarno uradi, važno je da li se to vidi, da li je to bilo „u medijima“, a onda sa „medijima“ u konstrukciju stvarnosti koja ne postoji. Kič čovek je na vrhuncu (megatrend, ministar, predsednik komore), gajena inferiornost i arogancija, kao posledica izbačenosti samoviktimizacijom iz sveta ravnopravnosti, divlja po meri moći da „implementira“. I sve je moguće, sem onoga što to stvarno jeste.