Palme, Ana Lind i Zoran Đinđić

Dolazeći na književni dan Agnete Plejel u kulturnom centru ABF u Stokholmu, koji je neka vrsta do kraja razvijenog „radničkog univerziteta“, sa mnoštvom sala i posetilaca, srećemo kolonu koja odmereno i tiho prolazi kolovozom, to je državni sprovod švedske princeze Lilian. Ljudi zastaju, na trenutak obustavljaju razgovor ukoliko su u društvu, a onda ga nastavljaju baš kao što i kolona koja prolazi, tiho i bez ludila, bez „obezbeđenja“, pištanja i vrištanja, prekida u saobraćaju, mahanja i rukama i nogama, bez impostirane „važnosti“ i vanrednosti. Život i smrt nekako idu zajedno, dan lep, sunčan, ali sunce „ne radi“, kako to reče jedna afrička spisateljica.

Prikazivanje i čitanje literature traje u Stokholmu tri i po sata bez da se iko pomeri. To je pre ritual, nego „društveni događaj“, publika je tu da bi razumela, a ne da bi se „videla“. Uostalom, posred ulice Drotningatan, u kojoj je i udruženje pisaca, nisu ispisane reči političara, već Strindbergove reči.

Vraćajući se sa „čitanja“ s mojom starom drugaricom Ljiljanom Dufgran, bivšom predsednicom Švedskog PEN centra, prolazimo pored bioskopa „Grand“. U izlogu je plakat filma Linkoln. Iz ovog bioskopa je nakon projekcije filma Suzan Osten, Braća Mocart, izašao Ulof Palme i krenuo peške (baš kao što to danas čini i bivši ministar kulture koji je vodio seminar s kojeg se vraćamo). Išao je tuda Ulof Palme godine 1986. Na tom mestu stoji u pločnik ugrađena metalna tabla – Na ovom mestu ubijen je Ulof Palme.

U stokholmskoj robnoj kući NK nema table koja bi označavala da je u njoj ubijena Ana Lind (1957-2003). Na Trgu građana u Stokholmu, gde je sa stepenica jednog zdanja držala svoj poslednji govor, nalazi se staklena tabla, moglo bi se pomisliti da su na njoj neka obaveštenja važna za život građana i funkcionisanje grada. (A i u Budimpešti u gradskom parku nalazi se njoj posvećen spomenik, jedna granitna okruglina na čijem zarubljenom delu piše „Rezignacija je naš najveći neprijatelj“). Ana Lind, ministarka spoljnih poslova Švedske, ubijena je u Stokholmu, šest meseci nakon ubistva Zorana Đinđića u Beogradu, gde je toga dana trebalo da se njih dvoje sretnu. U Beogradu je na dan ubistva našeg premijera boravio i Arne Rut, novinar i pisac, tada urednik Dagens Nihetera. Išli smo od Vlade u Nemanjinoj do pred kuću Demokratske stranke u Proleterskih brigada (sada Krunska), on je sa sobom vukao rolo-kofer, čekali smo dugo u dugačkom redu građana da se upišemo u knjigu žalosti i on je, sve vreme toga dana, bez ičega drugoga do prisustva atentata i smrti koja menja istoriju, govorio o Ulofu Palmeu – kakav je bio i šta je značio za Švedsku, Evropu i svet i kako je to bilo kada njega više nije bilo. O tome kakav je legat ostavio i kakav je primer bio građanima Švedske, kako se ona „državotvorila“ u njegovo vreme.

Kao kontinuirana vladavina socijaldemokratije. U kamenu.

Smrt graditelja nije smrt građevine, greju se sve te velike i male kuće ukomponovane u nizove, u nastavljanje, kopnom uz more, do horizonta. To tako izgleda spolja, dok stojite na vidikovcu iznad grada. Počinjem da shvatam poreklo izvesne tuge, uz poštovanje, koja se sastoji u protestantskom nasleđu, ili „svođenju“ teozofije na filozofiju, a to je svest o našoj smrtnosti, pred kamenom, drvetom, morem, vremenom.

Dok sedim na tremu jedne tamnocrvene kuće, na jednom od otoka u blizini Stokholma, u ambijentu „kao u bajci“, što znači lepom i opasnom, istovremeno, zvoni telefon. Odnekud znam da ne treba da prekinem, iako smo daleko od broja 386, Slovenija, dakle, to je poziv na predstavu Olivera Frljića u Slovenskom narodnom gledališču u Kranju.

– Znate, tema je veoma važna, radi se o izbrisanima u Sloveniji devedesetih, kaže uzbuđeno ravnateljica teatra.

– Čitala sam sve oko predstave, kažem, „razumem kako se osećate“, a ona će – Drago mi je da me razumete.

– Žao mi je što ne mogu stići, šaljite datume repriza, pozdravite Olivera, puno, držim pesnice, i navijam za vas.

Na pedesetom rođendanu pisca Gelerta Tamasa, koji je par dana ranije uz Jana Urbana iz Praga, Tanju Petovar i mene, bio učesnik razgovora o dugom tranzicionom putu nakon pada Berlinskog zida, a povodom tridesetogodišnjice osnivanja Helsinškog komiteta za ljudska prava (danas Branitelja prava civila), srećem Jasenka Selimovića, reditelja, a sada državnog sekretara u vladajućoj koaliciji (za Liberalnu partiju).

Jasenko je po dolasku, iz Sarajeva pod opsadom, u Švedsku jedno vreme bio direktor opere, a zatim Gradskog pozorišta u Geteborgu. Dakle, u Švedskoj je moguće da Ljiljana Dufgran, rođena u Beranama, i Jasenko Selimović budu na tako „važnim“ mestima kao što je predsednikovanje PEN centrom, ili upravljanje Operom.

Ali to sada nije važno. Jasenko je tako mlad ne samo po godinama, već po moći oduševljavanja, po žudnji za životom, i za činjenjem, po htenju i ambiciji, da se doda, da se nastavi, sve obrnuto od „rezignacije kao najvećeg neprijatelja“.

Gelert je upriličio svoj rođendan u dvospratnoj kući u kojoj je verovatno stanovao neko važan u životu zatvorenika i zatvora, jer je na tom ostrvu u centru grada, nekoć bio zatvor, a sada tu, moguće među istim tapetima, plavičastim, defiluje stotinak mlađih ljudi. Prelepih. Ali ne uopšte „doćeranih po poslednjoj modi, sa poslednjim stvarima po sebi“. Tu je jedna mlada dama sa kojom se družimo, Dragana Maksimović Kusovski, koja ima lice kao sa Modiljanijevih slika, dok je novinarka Ana Brant, kovrdžaste kose, kao sa Botičelijevih. Nema nigde ni jedne jedine plastične operacije. Usred svega toga ostavio sve bih, kada ljubav time napustio ne bih (parafraza Šekspirovog soneta), te pričamo mi svi i Jasenko, natpričavamo se, o Beogradu i Sarajevu…

Jasenko mi se učinio poput Horacija (Hamlet), onoga koji će da ispriča priču, o ratu i o miru, te o velikom međusoblju, dakako zato što je političko, te mu na izborima, u Švedskoj, dajem svoj glas.

Prostorija u Helsinškom odboru je krcata, tu je gotovo sva „stara garda“ aktivista u borbi za ljudska prava. Taj „original“ na čelu sa Geraldom Naglerom, koji je pre dvadeset godina, u vreme osnivanja Centra za kulturnu dekontaminaciju, stavio kamen u njegove temelje, okupio se da na svoju tridesetogodišnjicu osvesti procese u kojima je učestvovao. Jan Urban gotovo potresno govori o periodu u kome se „osvajala sloboda“, u kome je Vaclav Havel u zatvoru. Dok on govori, mislim na Jirži Dinstbira i druge potpisnike Povelje 77, a i na Milovana Đilasa i Mišu Mihajlova.

I na Đilasovu knjigu „Slutnja postkomunističkog haosa“.

Kada je Urban izgovorio kako je dobio svoju najveću nagradu kada je pre nekoliko meseci prvi put ušao u Rusiju bez vize, vratio nam se pred očima sav taj tridesetogodišnji period čiji smo savremenici.

„Razumem kako se osećate“.

„Kako se osećate kada razumete?“

Razumem kako se osećamo i kako se osećamo kada razumevamo.