Pomeranje dna

Tako što u Pančevu u gradskom komunalnom preduzeću, koje se stara o čistoći grada, ima četiri stotine zaposlenih, na dvadeset i četiri čoveka koji zaista čiste, dekontaminiraju, ulice.

Istovremeno, ma koliko se otimali tezama o stalnoj istosti ili nepromenljivosti istorije, ovo opstajanje izdajnika, uprkos promenama kao veri, potvrđuje tezu „pesimista“, onih koji govore o nepromenjivosti, među njima su i ozbiljni istoričari, istoričarke.

Istovremeno, toliko toga je propalo, baš kao što je i Jugoslavija „propala“, negde je upala, procep se otvorio, upalo se, propalo se, „dogodilo se“.

I „Er Srbija“ je poletela. Umesto „propalog“ Jata, sa sve stotinama nebeskih koridora otkupljenih do devedesetih za budućnost, koja je „propala“.

Samo su izdajnici uvek isti, kontinuitet izdaje je jedan od naših najizrazitijih kontinuiteta, „patrioti“ se menjaju, obnavljaju, regrutuju, rastu, poprimaju nove forme, odela, uniforme, ali izdajnici ne zastarevaju. Oni se pre upotrebe promućkaju, tako piše u uputstvu za upotrebu.

Šta reći o propasti, ako baš nema nikakvog stepena poređenja, u odnosu na šta se propada, ili u odnosu na kakvu propast biva bolje iz dana u dan, i sve više.

Jednom je Stojan Cerović napisao da se „dno pomera“, teško mi je da se setim kada, između koje dve propasti. U svakom slučaju bilo je to pre rasprave o talibanskoj Srbiji vođene na stranicama „Vremena“ (vidi arhivu Vremena, i knjigu u izdanju Helsinškog odbora) posle intervencije Nato pakta, i promena 5. oktobra.

Budući da ništa nije istog intenziteta, moralna pitanja pre svega, a i erotska, kao što je nekad bilo (Radio Jerevan), rad relativizacije na shvatanju stvari još jedan je uhodani kontinuitet. Te „propast“ postaje raspad.

„Glodur“ govore komentatori teksta urednika „Danasa“ Zorana Panovića, objavljenog u prošlom vikend broju „Moralna inspekcija“. To mi izgleda nekako preveliko, nesrazmerno, prenaduvano, kao sve to što smo na sebe navukli u trend i brend podobnosti, deluje nekako provincijalno.

Međutim, „smešnost“ definicije, pa i „žmanfuisam“ (Dragan Nikolić, glumac za „baš me briga“) još jedan naš ostvareni kontinuitet, ne umanjuje odgovornost „glodura“ za to što na sajtu novina danima drži komentare koje jedan od čitalaca, Ivan Mandić, kvalifikuje kao „objavu koja je direktna pretnja“ i sa pravom pita „da li ste vi normalni“, a Ana Belisteri kaže „Poštovani uredniče, od danas ste saučesnik u pozivu na ubistvo javne ličnosti“.

Komentar glasi: „Ako neko ovih dana sretne Biljanu Srbljanović, nek joj kaže da „smrt nije biciklo pa da joj ga ukradu, a ni da ga „svežu lancom“. Isto važi i za Bebu Popovića i Nikolu Samardžića.“

Teško je, naravno, objašnjavati se sa glavnim urednikom koji smatra da je „sasvim demokratski da se opljune po Danasu, Kuljišu i Tijaniću, ali je valjda normalno da se pomene i neki deo teksta, neka teza, fora, ocena, bilo šta“ i onda: „Naravno da sam se obradovao reakciji moralne inspekcije, jer to doprinosi čitanosti novina i podstiče na polemike i razmišljanje, što opet ne umanjuje razočaranost ždanovljevskom reakcijom (ljudi koji nisu bilo ko u svojim profesijama) na jedan briljantan novinarski tekst (Denisa Kuljiša).“

Nakon ovakve poetike, teško je imati „tezu“, „ocenu“, „foru“, jer da bi se nešto videlo, „za to je potrebna volja“, možda je to ta moralna kategorija, „moralna inspekcija“, koja je „ždanovistička“ (to je ta najpopulističkija teza koja ima da svakoga smuči narodu, kome se i ovako sve smučilo). A „fora“ je u tome što može i malo četnici i malo partizani, i malo Draža i malo Tito, i malo Ranković i malo Đilas, i malo Srđa Popović i malo Aleksandar Tijanić, može sve „jer to doprinosi čitanosti novina“, i demokratiji. Može sve i ništa. Da se čuju i jedna i druga strana, da nikada nema izbora, da je sve podjednako vredno i nevredno, i konačno, da je sve svejedno.

Slušam dve žene u autobusu koje hvale prvog potpredsednika što pominje Maršalov plan, pa sve hvale Maršala Josipa Broza i prvog potpredsednika, to je prava stvar, kažu, u Maršalovom planu je spas. Sve može.

Ne znam kolika je danas čitanost novina „Informer“, državnog tabloida, tabloida promene, koji objavljuje na naslovnoj strani fotografiju Sonje Biserko pored koje piše „Proterajte ovu ženu iz Srbije“, nadnaslov „Sonja Biserko svedok Hrvatske u tužbi za genocid protiv naše zemlje“, dok je centar naslovne stranice „ekskluzivno otkriće“ „Dačić špijunira Vučića“.

U čemu se sastoji promena „majndseta“. I zašto je Sonja Biserko „ova žena“ dok Sanda Rašković to nije.

I zašto muški nikada nisu u optužbama za „izdajstvo“, „ti muškarci“, već su žene „te žene“, veštice, kurve, ženetine („Kurvo, jalovice“, rekao je Radomir Marković Danici Drašković hapseći je, „nežno“, šamarčinom, 1993).

„Persona non grata“, frustrirana žena, i onda sve to o apanažama, novac, pare, centralna „patriotska“ preokupacija, „vrednosni sistem“, „duhovnost“, pare, pare, u crkvama, i na Kosovu, uz puške i svece, uz pesme i zastave, pare. Pare su kod Sonje, a ne kod Sande, tako je, „proterajte ovu ženu“, pogotovo ako je svedok. To je ta „fora“.

I mica trakalica, „na male goliće“, „na crtu“, „crvena linija“, ili „jezičak na vagi“, „lopta u njihovom terenu“ ili „narod mi je na srcu“, ili „volim i ja vas“, „verujemo“, „verujte“, „ja se nadam“, „nadajte se“, „u ime naroda“, „po izbornoj volji građana“, „poslali smo poruku“, „otposlata je poruka“, u Brisel, u Moskvu, u Vašington, svako po svoga gospodara, kako već dolikuje u istorijskom kontinuitetu patriotizma, suvereniteta i identiteta. „Ako me pitate da li je lako, nije lako.“ „Ako me pitate.“ Čujete li vi da neko nešto pita, sve manje se pita, a odgovori samo stižu. Poruke.

Poslate poruke. I ova: „Ako neko ovih dana sretne Biljanu Srbljanović, nek joj kaže da „smrt nije biciklo pa da joj ga ukradu, a ni da ga „svežu lancom“. Isto važi i za Bebu Popovića i Nikolu Samardžića“, i ova u „Informeru“: „Proterajte ovu ženu“. „Lettre de cashet“, zapečaćeno pismo koje Kralj Francuske šalje sa naredbom koja ima biti izvršena, negde od trinaestog veka, vaninstucionalno pismo, bez suda, izvršno. Danas se to šalje preko novina, preko medija, može i sms. „Dno se pomera.“