Što te nema

„Pozvala sam sina kada je otišao desetak metara. On se okrenuo i rekla sam mu „sretno“. Mahnu mi rukom i ode. To je zadnji put kada sam ga videla“ – Kada Kodžić, Srebrenica.

Svake godine 11. jula na Dan sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici sećamo se da su od trinaestog do dvadeset i drugog toga meseca, te godine 1995. pripadnici vojske Ratka Mladića i Radovana Kardžića ubili osam hiljada muškaraca i dečaka. U genocidu ljudi su meta za uništenje ne zbog toga što su nešto uradili, nego zbog onoga ko su i šta su. Sve muško bilo je odvojeno od svojih porodica, hvatano po šumama oko Srebrenice, autobusima odvođeno do mesta pogubljenja, u grupama postrojavano, zavezanih očiju i ruku i streljano, do jednog. Pokopani su u masovne grobnice, a da bi se masovni zločin, za koga je bila neophodno angažovati veliku ljudsku (neljudsku) i tehnološku silu, zatro, žrtve su premeštane u sekundarne grobnice, iz kojih do dana današnjeg nisu identifikovane sve žrtve. „Oroditi kost“ (Grupa Spomenik), rekonstruisati iz dela tela celost ljudskog bića, njegov identitet, jedan je od najtraumatičnijih naučnih, filozofskih, pa ako hoćete i poetskih procesa koji mobiliše i definiše ljudskost živih. Zato se sećamo žrtava i zato ih ožaljujemo.

I danas 11. jula 2013. osamnaesti put.

Srebrenica jula meseca 1995. jeste mesto poraza čovečnosti.

Dvadeseti vek Kami naziva vremenom zlih i deo je naše javne svesti. Genocid u Srebrenici je dokumentovan i mi znamo iz minuta u minut sve što se dogodilo. Šest hiljada sto trideset devet osoba je identifikovano uz pomoć DNK, trideset direktnih i stotinak indirektnih suđenja je bilo u Hagu. Devedeset sudija iz svih zemalja sveta je izreklo presude za genocid u Srebrenici. Sudijama je govorilo četiri hiljade svedoka, a ipak postoje i u Evropi i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini oni koji poriču genocid. „Da bi se nešto videlo, za to je potrebna volja“ (Herman Broh).

Neznanje, ignorisanje i nedostatak empatije nisu prisutni samo na nacionalnoj televiziji (prikazivanje filma „Grad koji je žrtvovan“ iz neuvida na švedskoj TV), nego i drugim medijima, novinskim agencijama, institucijama, školama. U Švedskoj jedva da znamo šta je bila i šta znači priroda rata za uništenje Jugoslavije. To neznanje se koristi od strane onih koji poriču svoju odgovornost za zločine da bi legalizovali svoje političke pozicije (…).

Relativizacija istine o ratu vodi relativizaciji vrednosti istine u miru. „Nedostatak znanja“ čini nas nesposobnim da razumemo vreme u kome živimo. Da smo shvatili mehanizme koji su doveli do Srebrenice, mi shvatili bismo da ksenofobne stranke koje se pojavljuju i u Švedskoj koriste istu retoriku, iste metode i stvaraju iste konflikte, samo u meri u kojoj im mi kao društvo i kao država dopustimo. Akesonska retorika (vođa švedskih ksenofoba) i argumentacija o Šveđanima je do poslednjeg slova ista kao i predratna retorika nacionalista u Jugoslaviji, njihovih „ideologija“ i „mitova“ i organizovanja „nekontrolisanih grupa“. Rečju, za sve nas, a pogotovo za mlade ljude, mora se uvek iznova reći – Ana Frank je u istinu postojala.

Mi smo duboko uvereni da je moguće učiniti mnogo više kako bi znanje i saznanje o genocidu u Srebrenici i svim zločinima od 1991. bilo dostupnije. Haški tribunal je sakupio, dokumentovao dokaze o zločinima i mnoge zločince i osudio. I lokalni sudovi su nakon Haškog suda počeli da sude zločincima i ipak je broj osuđenih zločinaca hiljadu puta manji od ubijenih žrtava.

Učiniti mnogo više nije moguće bez priznanja nama samima da smo odgovorni za sve što se događa sada, kada mi živimo i tu gde živimo. Da smo odgovorni i za Srebrenicu i za skinhedse i za ksenofobiju i za zavaravanje da se nama ne može desiti – nacizam, rasizam, nacionalizam. Istine o žrtvama čine naše živote mogućim i sastavni su deo naše kulture, a ne nečije „tuđe“ kulture. Kultura je neodvojiva od slobodnog pojedinca kao subjekta demokratije.

Taj subjekt je nemoguć bez sećanja i bez ožaljivanja, i bez stida i bez odgovornosti. Kao što su mesta traume mesta kulture i umetnosti. To da se genocid i zločin više nikada ne ponove znači uvažiti i shvatiti ne da se ne sme ponove nama, nego ni „drugima“.

Svi moramo činiti sve protiv zločina protiv čovečnosti. „Kako da podignemo novu kuću kada prethodno nismo očistili podrum ispod ruševina stare kuće“ (B. Breht).

Post scriptum

Bila mi je čast da budem učesnik manifestacije „Memorijalni skup za žrtve Srebrenice“ u organizaciji Ekspo (koji je osnovao Stig Laršon, autor trilogije „Milenijum“). Skup je održan u Stokholmu 11. jula na Trgu Raul Valenberg. Na skupu su govorili Mona Salin, bivša liderka Socijaldemokratske partije Švedske, Fredrik Malm, Liberalna partija Švedske, Admir Buljubašić, preživeli iz Srebrenice, Haris Grabovac, predstavnik organizacije APU (akademici, preduzetnici i umetnici), a pesmu Alekse Šantića „Što te nema“ pevala je Bjanka Muratagić, sopran.

Bilo je to „U pet po podne“ (Lorka) u javnom prostoru spomenika Raulu Valenbergu, mnoštvo ljudi koje izlazi iz mora ili se okuplja na stenama spasa u kamenu i bronzi.

„Bio je diplomata koji je rešio da učini nešto, nije uobičajeno da ljudi preduzimaju takve stvari“, odgovara mi moj švedski prijatelj Koni Dufgran na pitanje „Ko je tebi Raul Valenberg?“.

Spasio je sto hiljada Jevreja između jula i decembra 1944, kada u Budimpeštu, u Mađarsku u kojoj su sabijeni odasvud, stiže Adolf Ajhman da sprovede „konačno rešenje“ nakon smene Hortija i njegove internacije. Valenberg kao specijalni izaslanik i švedski diplomata izdaje „zaštitne pasoše“ i zakupljuje trideset i dva objekta u Budimpešti (švedska biblioteka, švedski institut) pod švedskom zastavom, to jeste enklave (Srebrenica). Samo u tim objektima, enklavama, spaseno je deset hiljada Jevreja.

Šandor Ardai, njegov vozač, svedoči kako se Valenberg popeo na krov voza koji je kretao za Aušvic i kroz još nezakatančena vrata delio pasoše. „Ignorisao je naređenje Nemaca da siđe, onda su pripadnici mađarske nacističke Partije strelastog krsta počeli da pucaju ne bi li ga naterali da siđe. On je i to ignorisao i mirno nastavio da uručuje pasoše ispruženim rukama (dok je švedski konvoj čekao). Duboko sam uveren da ga nisu ubili samo zato što su bili impresionirani njegovom hrabrošću.“

„Idem kod Malinovskog, kao gost ili kao zatvorenik“, poslednje su Valenbergove reči po ulasku Sovjetskih trupa. Marta 1945, majarski radio pod kontrolom Sovjeta saopštio je da su Valenberg i njegov vozač ubijeni od strane majarskih nacista ,“Strelastog krsta“ i Gestapoa.

Nestao je u Lubjanki (Moskva), „srčani udar“, njegova sudbina neizvesna je do dana današnjeg. Kao da je živ, mislim stojeći na njegovom trgu u Stokolmu. Kao da su živi tokom dana sećanja na srebreničke žrtve, svečanom. Nisu, živa su sva pitanja odgovornosti. „To što prihvatamo odgovornost za nešto što nismo učinili, što snosimo posledice nečega što nismo sami skrivili, jeste cena koju plaćamo zato što život ne živimo sami, već ga delimo s drugim ljudima“. (Hana Arent, za ovu priliku kada je reč i o Valenbergu, autorka „Korena totalitarizma“).