Naime, NJP – koji radi pod parolama – „spontanost je najbolja kada je organizovana“, odnosno – „budimo ljudi, i majmunima je to pošlo za rukom“, odgovorio je na veoma teško pitanje: zašto nas je više osoba u životu razočaralo, nego očaralo? Zato što većina nas možda sigurno – ne valja…

Elem, evo pouka iz Niša, sa KRK-a. Prvo, odlična organizacija, bez incidenata i sličnih malignosti, možda sigurno bi odgovorni ljudi (Proja i ostali iz reda žitarica) trebali da porazmisle o dva detalja, od kojih je drugi zahtevniji: da se „zahvale“ Kragujevcu, jer su „trajno“ dobili organizaciju posle februara 2013. i vatrogasnih aparata, spontano-smišljenog prekida Kupa i ispadanja pištolja bodigardu, kao i da se prva dva (negledljiva) četvrtfinalna dana izmeste, na primer naredni put u Kraljevo…

Drugo, kako je u basketu sreća važnija nego u braku. Da je Predrag Prlja, igrač čačanskog Borca, u tekmi protiv Crvene zvezde, pogodio barem jedno slobodno bacanje pri nerešenom rezultatu, sedam sekundi pre kraja, znali bi: da je on ušao u bogatu istoriju Borca, da je to nagrada ljudima iz Čačka na predanom radu poslednjih desetak godina, da i drugi timovi mogu da napreduju, da Raško Bojić nije ništa lošiji trener od Nenada Čanka i Dušana Alimpijevića, recimo, barem zbog perfektne kombinovane odbrane. Kriza igre CZ bi se pretvorila u „loš dan“, a Partizanova titula imala bi nešto „manju“ vrednost…

Treće, Partizan je zasluženo prvi, finale je odigrano maestralno, prva četvrtina (25:9) im je dala zamajac, kao i ekstra energija od Novice Veličkovića ka saigračima i klupi, što je – uz odličnu postavku meča od strane stručnog štaba – bilo dovoljno za sećanje na negdašnje dane. Nažalost, pre sam mišljenja da ova trodnevna bajka neće potrajati do polovine juna…

Četvrto, Zvezda u Ročestiju i Feldinu nije našla točak sa dovoljno obrtaja, što je i očekivano, jer njima derbi nije razumljiv i čitljiv kao Veličkoviću i Marinkoviću. Krizu motiva i igre imali su i do sada, ali dumam da će ostati na srpskom i balkanskom pijedestalu barem narednih godinu dana, samo će biti više „radnih sastanaka“…

Peto, kao i većina trenera, Nenad Čanak i Dušan Alimpijević videli su kako se „kolo sreće“okreće, posebno u medijima i kod navijača: čas si genije čas neznalica, do sledećeg meča. U stvarnom životu, večitoj sadašnjosti – prvi trofej pripao je Nenadu Čanku, trener crveno-belih malo će sačekati, ali obojica imaju lepu šansu da rade na sebi…

Šesto, ali ne i poslednje, treba naglasiti nešto, kao istinu od koje svi bežimo. Primetio sam u gledalištu gospodina Boru Stankovića, koji je ovih dana dao poduži poučan intervju, a jedna rečenica možda sigurno treba da se nauči napamet: „Glavna mana našeg sporta su Partizan i Crvena zvezda.“