Foto: Radenko Topalović Prošle subote probali smo da kroz neke naoko nevažne ilustracije objasnimo kako se unutar fame o decentralizaciji svake vrste medijski i kulturološki, a najviše propagandno mnjenje, koliko ga ima, a malo ga ima, mesi u duhu centralizacije. A u poslednje vreme na širem, političkom planu u smeru autoritarne uzurpacije svega što se uzurpirati može.
Unutrašnjost, provincija „lokal“ kako se napredno EUropski sve više govori, a u zemlji gde se javno, medijski mešaju Zrenjanin i Zaječar, u krajnjoj instanci u „vukojebinskom“ javnom tretmanu se svodi na porugu često žargonski primenjivanu za „nesaznatna“ mesta. Sve postaje „pič..vac“!
A, globalno, decentralizacija u bilo kojoj oblasti i u svakom smislu reči samo je zgodna maska za – centralizaciju. Davno su prošla vremena kada se državna struktura gradila odozdo, kakva god država bila, a sve se i na tom polju medijski i propagandno radi da se ljudima ogadi jedna od poslednjih uređenih država koju smo imali.
Ubijen je pojam OPŠTINA, preseljen za reč koja označava teritorijalnu jedinicu, a u korenu znači nešto što je opšte (dobro) svih žitelja te teritorije. Ubija se i instalacijom Grada, koji bi po pravilu mogao tako da se tituliše ako je sastavljen od više opština. Ali, može i sa jednom, pa šta!
Na „lokalni“ nivo se promotivno spuštaju razne organizacije za regionalne razvoje i slično, da bi se država „približila građanima“, a kad nedugo posle glamuroznih medijskih najava, nestanu sa lica grada i čudno uzurpiranih „državnih zgrada“ niko se ne pita gde su.
Godinama se pitam, pa i obaveštavam, o takozvanom državnom približavanju državne administracije kroz tzv. upravne okruge. Da, oni postoje, imaju svoju administraciju, razne inspekcije i komisije spuštene na „lokal“. Ne sumnjam da nešto i rade. Ali, da li je osim ponekad održanog govora na nekom opštinskom/gradskom skupu neki građanin razumeo šta rade. Koju su mu uslugu učinile? O problemima koji se naziru iza imena njihovih službi uvek govore gradonačelnici ili predsednici opština. Da, uglavnom govore, a posle uglavnom pređu sa reči na – jela.
Ali, problem je mnogo veći nego što se iz ovog vidi. Sva sila tih „organa i tela“ nema i neće da ima uvid u sve što bi valjalo rešavati. Eventualno začeprkaju u nešto što se preporučuje kao plan iz odozgo, iz srca centralizacije. A u okolini iz koje pišem, sve više se širi uverenje i u službama i među građanstvom – ne treba ni pokušavati – sve će to da reše – Kinezi. I deponije i ruševine i podivljale trnjake i šume usred oronulih sela… I još se pitam – da li i kome isporučuju obračune poreza na imanja-džungle i ruševine-nekretnine onih koji odavno ne postoje, za koje naslednici, ako ih ima, ne znaju ni ako su ovde ni ako su već četiri generacije u inostranstvu. A ipak poneki glasaju na izborima iako i nisu u zemlji. Pa šta!?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Potpis za foto: Dodatak radio-anteni
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
