Mašta izdaje, ali se i ostvaruje (Nikad neobjavljeno: Priča o katakombi, Adeli i ljupkim lešinarima 2)

(Nastavak priče o menzi „Tri kostura“ sa jednim međunaslovom na mestu gde je u originalnom tekstu)

Mogao bih pisati o tome šta smo radili Mima, Hasiba, Bojana, Nada Biljana, Diklić Miljan, Tartalja, Žika, Nenad, Tića, Dragiša i ja, kakve smo priče pričali, koliko smo vina popili, jer smo znali da se tu, za prvim stolom levo od stepeništa, zadržimo po nekoliko sati, a nekad smo dočekali i večeru ne rasipajući se.

Da li su naslikane sve one slike, režirani svi filmovi, objavljene sve knjige, komponovane pesme i snimljene sve ploče koje su nam onda bile na dohvat ruke? Zašto sada ne sednem na sat-dva sa Tartaljom kada ga sretnem sa crtaćim blokom ispred „Londona“? Zašto o Hasibi nisam ništa čuo do ove godine kada sam je ugledao najpre na jednoj modnoj reklami, a zatim dobio i broj njenog telefona s pravom „da joj se ređe javljam“.

Mogao sam samo o Miljanovoj zbirci da napišem reportažu jer je jedinstvena u svetu. Da li je ta kolekcija predmeta nađenih u jelu kod „Tri kostura“ porasla ili se još uvek sastoji od desetak parčadi kuhinjskih krpa, ivera sa drvenih varjača, kamenčića, tridesetak krupnijih i sitnijih predmeta nepoznatog porekla i dvadesetak primeraka o kojima ne smem da govorim jer želim da čitalac pročita ove redove do kraja?

Nema smisla, ipak, žaliti za tim danima; ono o čemu smo maštali izdalo nas je ili je postalo stvarnost, ozbiljniji i zreliji pošli smo za svojim slikama, kolekcijama, za samo svojim nadama. Zaradili smo nešto para i iskustva, sačuvali samo malo gorčine koja je možda dolazila samo od onog polucrnog, uvek jučerašnjeg hleba.

Danas bolje jedemo, nekad nam je to jelo i taj susret za prvim stolom levo bio pomalo i opsesija. Morali smo da se nalazimo i okupljamo, iako smo dolazili iz različitih krajeva Beograda i zato govorili da, poput prvobitnih ljudi, provodimo nekoliko sati u potrazi za hranom. Iako smo se od njih puno razlikovali makar po tome što smo u potragu išli zelenim „lejlandima“ Mi smo, dakle, iz te menze izašli; ona mi sada izgleda kao normalan stepenik na lestvici kojom se penjem ili silazim.

Lešinari, karijatide i modeli

Ali, neki su ostali kod „Tri kostura“. Zapravo , oni su nas dočekali i ispratili. I, ispratiće još mnogo nadobudnih fantasta, mnogo skromnih beskućnika „bolesnih džepova“. Oni su već deo ove menze, ukleti inventar polumračnog podruma koji je najsvečaniji kada nestane struje, pa onda i student mogu da ručaju sa svećama.

Od prvih dana, na ulazu u menzu, u malom holu sačekivalo nas je desetak ozbiljnih, mirnih osoba, na licima im je visio nekakav neodređen izraz, na ramenima i oko strukova odeća davnih datuma i zaboravljenih krojeva, prilično dezenirana masnim mrljama pošteno zarađenim za podrumskim stolom. Nikakve nervoze nema u njihovim pokretima, stoje tamo poput karijatida koje pridržavaju niski strop hola i svod svoje sopstvene besanice i nesreće.

(Nastavlja se)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.