Fisija je reč koja je u najvećoj meri opteretila prethodni vek i ovom veku prenela nasledstvo velike razornosti. Stvorena je simpatija prema naučnoj grani koja je pocepala celinu. Iz malog atoma čovek je poželeo da otme ogromnu energiju. Atom se, naravno, povremeno pobuni, akcidenti koji se dešavaju opominju nas da onaj ko razara i sam će biti razoren.
Ko se atoma laća od atoma će i stradati. Povređeni nukleus se još ne sveti, ali je najavio praskozorje čovekove samogiljotine. Do sada smo u iskustvu imali samohotke, samostrel… a evo pridružilo nam se novo samouništavajuće kažnjavanje izazvano nepoštovanjem prema Celini (Sveopštem). Ljudsko biće je razoreno. Podeljena je ličnost, podeljeno je društvo, klima i duša. Fisija je tapija na koju ne možemo da budemo ponosni. Ona je najgori pojam koji je zahvatio čovečanstvo. Ajde da se ispravim, i od goreg može biti gore, ali, za sada, istorija ne poznaje požarniji predlog koji nas je zadesio.
Fisija donosi uspeh, ali stvara bol.
Eksploziv je, umesto aplauza koji je slične gromoglasnosti, zagrlio umornog, zapadnog čoveka. Čovek je iscrpljen u nemilosrdnom uzimanju od prirode i kosmosa. Impresija je ogromna, ali takve su i posledice. Šanse da se smer u atomu preokrene u čoveku još ne zaživljavaju jer je mnogo lakše rušiti nego graditi. Čovek u sebi još nije evoluirao u sazrevajuće dete koje želi da rasklopi i razgradi dobijenu igračku napravljenu u fabrici. Možda kasnimo i ako momentalno fisiju pretvorimo u fusiju jer je civilizaciju korenito zahvatilo samominiranje. Samouništenje, naizgled, perfekcionog gradilišta. Prisećam se jedne noćne anegdote u pariskom lokalu, kad je celokupni lokal počeo da aplaudira u dvanaest sati noću jer je na ekranu objavljena vest da će za deceniju biti pronađena nuklearka na fusiju. Oni, na Zapadu, u razvijenoj industriji, dobro već znaju posledice savršeno-uglancanih nuklearki po psihu čoveka. Atom se ne može rehabilitovati daljim naučnim otkrićem, već ljubavlju:
Fisija je ljubaznost od koje ti je loše. Prisetih se jedne svoje davno napisane pesme za decu: „Nešto su/moji roditelji/u poslednje vreme/mnogo ljubazni/protiv mene.“ Slično je i sa tenzijom napretka.
Fisija ne sme da se plaši fusije kao što kapitalizam ne treba da se plaši socijalizma. O njemu se ponovo priča. O njemu treba ponovo pričati – nisu sve šanse izgubljene. Socijalizam je efemerni eksperiment, nužan u svim vremenima. Nužan svima. Kapitalizam je večno ponavljanje krivice. Zbog toga je veoma trajan i superioran. Demokratsko društvo treba da oduzme kapitalizmu strah.
Najveća je ljubav tražiti od drugih ljubav. Kad se fisija pokaje, nastaće presto novih mogućnosti. TAMNICA – ROBIJA – ZATVOR – SLOBODA! „Atomoklov mač“ visi nad čovečanstvom. „Atomoklov mač“ živi u čoveku. Potrebno je politizovati fusiju kako bi fisija malo odmorila.
Kroz fisiju duva usamljenost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
