A proćerdavaju ga jer nemaju hrabrosti da budu mladi. Mladost je danas izbor a ne biološko stanje. To je osveta života prema mladim generacijama koje negiraju život. Negiraj život i život će negirati tebe. Mladih gotovo da i nema. Negde su otišli. Život više ne stanuje ovde… život je negde drugde… Ali, gde je? Nema ga ni spolja ni unutra… Nema ga ni za leka… Ispraznost ne uzbuđuje mladež niti ih užasava jer je ponude zabave i glamura napretek. Virtuelna kvarnost uznemirava samo one koji žele da misle i sagledavaju gde će nas ona odvesti. Otuđenost postaje svetska država bez stanovnika. Stari stare, a mladi se rađaju stari.

Nadolazeći naraštaji su sve više sledbenici „užasa praznine“, depresije i apatičnih menica. Ne napuštati mladost, znači kritikovati mlade.

Zbog toga sam namerno napisao „kvarnost“. To je reč u trajanju. Kvarež je nešto sasvim drugo. Ono ima perspektivu jer truli i pretvara kraj u novi početak. Poput biblijskog zrna pšenice koje istruli i rađa nova zrna, tako i kvarež rađa novu kvarež ali i spremnost na život. Barem dok on traje. Kvarnost je nepopravljiva i neobnovljiva. U njoj je neka sofisticirana plastičnost, treba joj hiljadu godina da se raspadne i da nikne ispravnost. Kvarnost je neživotnost u postojanju. Bežeći u virtuelne modele nametnute od iskorišćivača, mladi beže u kal, isprazno i usamljeno obitavanje.

Posle virtuelne realnosti nikad ništa više neće biti isto. Ničeovo večno ponavljanje će zamreti, uspeh prekida lanac patnje i radosti, ljubavi i smrti, biće to okačeno o klin prašnjave dokumentacije. Sve će biti ravno, sve do pustinje i bespuća beživotnosti. Celokupni prizor pretvoriće se u mrtvu prirodu stvorenu od predmeta, automata i digitalnih mašina…

Ko pronađe smisao ostaće sam, ali to ne znači da ko ostane sam mora i da pronađe smisao. U nehumanom društvu najopasniji su humani ljudi. Virtueliška (takozvana stvarnost) osamljuje čoveka do vrha ćelavosti, smisao neće doći po nas, već će se besmisao povećavati.

Mučnina, mučajućost, mučenje…

Gi de Mopasan slatko veli: „Bog je stvorio čoveka po svom obličju, a čovek mu je odmah uzvratio“. Virtuelna kvarnost je izigrala duh, povredila tok od izvora ka ušću, nanela štetu realizmu i odvela čoveka do pogubnog obilja. Jer, sve što čovek stvori sumnjivo je! Čovek je postao rafinirana nečovečnost. Lako stvara zlo i lako ga opravdava. Blebeta na fin način, ne vodeći računa da je to prvi znak militarizma.

Zbog toga, u svojoj realnoj šumi i realnim vizijama i pogledima na svet, ipak, mislim da je bolje i plemenitije zastupati stav: spasiti nas može nepostojanje u životnosti!