Doduše, danas je mnogima daleka prošlost nešto o čemu mogu samo da sanjaju, dok je maloj grupi krupnih riba smutna današnjica idealna sredina za mrešćenje. I za ulov novca i privilegija.

Dakle, u drugoj deceniji 21. veka patićemo za inim desetlećima prošlog stoleća. A zemlja toliko dugo srlja u limb iz koga je gotovo nemoguće izvući se, upravo toliko dubok koliko su narodnim izabranicima dugački čarobni štapići za rešavanje krize. Počev od Dunava do Egeja, Urala, Azerbejdžana, Abu Dabija, i evo sad čak i žitnice za celu Evropu. Rijaliti program koji već poprima striptiz manire. Međutim, izgleda da našim carevima nema ko da kaže da su goli.

Sindikatima nikako da izađe voda iz ušiju, a radnicima i službenicima depresija iz peta. Prvi se međusobno glođu zbog usahle kosti sopstvenog položaja, a drugi i treći sami sebe izjedaju u mimikričnoj nemoći.

Nemoj da štrčiš. Nemoj da previše radiš. Ne daj nikakvu inicijativu. Ne traži ono što ti po redu i zakonu pripada. Uvali posao i greške kolegama. I samo sebe gledaj, makar i po onoj da te niko ne može toliko malo platiti koliko ti možeš mnogo da zabušavaš. Sunovrat morala, koji nije uspela ni samoupravna praksa toliko da obezvredi.

A akumulacija kapitala nikako da se završi. Više nije prvobitna nego večita. U toj bari izgleda da više nema mesta ni za jednu grabljivicu, osim za još uvek nedodirljive politmorone. Zamasi njihovih peraja stalno mute ono malo vode u kojoj svi plivaju, da se iz tog skliskog blata niko ne može izvući.

A sindikati će opet samo mucati o vrelom proleću i oštroj jeseni, dok nedodirljivi ne zatraže da se ponovo za njih izjasnimo, sa još trulijim mamcima i fantastičnijim scenarijima.

U međuvremenu, iz okolnih, mnogo bogatijih bara i jezera, fauna će svoje panjeve izbaciti na suvo, otvoriti nove prolaze i kaskade i gledati na ovu našu mrtvaju kao na zamku od živog blata. A možda više neće ni primati u svoje redove one koji uspeju da se iščupaju iz našeg gliba.