I ono što je preostalo od voća i useva nakon prolećne serije gradonosnih napada, nedavno je dokusureno. Neko bi rekao da nam se sveti svevišnji, zato što ne rešavamo problem koji još od nestanka SFRJ osiromašuje poljoprivrednike. Naime, svake godine se ponavlja isti scenario: besparica i loša organizacija uzmu danak u ledu, koji je višestruko veći nego da se na vreme plate strelci, kupe rakete i poboljša koordinacija. Galimatijas rešenja u protivgradnoj odbrani koji se poslednjih godina nudio i koji je primenjivan pokazuje da ništa ne vredi dok se ne obrne proces i jednom zasvagda ne prestane škrtariti na sprečavanju onog što narod naziva „da đavo ne dođe po svoje“. Da nadležni traže i dalje đavola, možemo se podsetiti prošlogodišnjom raspravom u Skupštini, kada su predstavnici opozicije, ali i ljudi od struke uzalud ukazivali da predloženi, a potom i usvojeni zakon, ništa neće rešiti ukoliko ne obuhvati obavezu svega onog što finansijski mora da košta u ovoj, nekad potpuno jednostavnoj delatnosti.

Bila je jednostavna, zato što je uvek bilo dovoljno raketa i para za strelce, a sada se ne zna ni ko pije ni ko plaća, a kada se to nekako i pojasni, nema odgovornih za velike štete. A one će i ove godine višestruko premašiti sumu od optimalnih desetak miliona evra preventive u ove svrhe. Veći deo te sume je neophodan za cirka 25.000 raketa, koje hvala bogu još proizvodimo, pa time država podstiče poslove u namenskoj industriji. Međutim, uvek se ispostavi da ih bude tek upola od pomenute cifre, ili ih nema trenutno dovoljno (baš kada krenu opasni oblaci) ili su loše raspoređene po najugroženijim krajevima. Neophodna je i revitalizacija radarskih stanica (jer su odavno zastarele sa datumom proizvodnje od pre 35-40 godina) i verovatno najbitnije – dobra obuka i pristojno plaćanje strelaca.

Kada je o tome reč, oni trenutno uglavnom dobijaju iz republičkog budžeta  honorare nešto niže od 3.000 dinara, a od većine gradova i opština, koji su u međuvremenu uvedeni u finansijsku konstrukciju, mesecima i čak godinama ni dinara. Posebna je priča to uvođenje lokala, nepunih deset meseci od početka primene zakona, jer nije jasno zašto je sve onda stavljano na papir, da bi ubrzo usledilo vapajno sadejstvo „samouprave“, odnosno napravljena je mogućnost da one kupuju rakete i plaćaju strelce. One samouprave kojima su, inače, u dva navrata drastično smanjili priliv para iz Republike. Pa sada domaćini imaju dve nove mete kad usledi pošast: čas im je kriv RHMZ, čas opština, a zakonodavca gotovo se niko i ne seti.

Posebna je priča tema o osiguranju za sada – oni koji potpišu skupe polise često mesecima čekaju novac za odštetu. Na pomenutoj skupštinskoj raspravi neki poslanici su tvrdili da u čestom vladinom pozivanju agraraca da plaćaju osiguranje ima dila „ispod žita“ osiguravača sa vlastima. Pre bi se moglo reći da u mutnoj bari ne može ništa da bude dobro, jer su pomešani ili iskrivljeni prioriteti, procena koštanja preventive, finansijski planovi i sama organizacija, koja se u pet godina dva puta menjala i nekoliko puta dorađivala.

I da ne bi sve bilo po vlastima, podsetimo da su klimatske promene doprinele češćoj pojavi velikih nevremena, pa i ledene tuče sa neba. U poslednjih 10 godina u toku sezone odbrane od grada iznad teritorije Srbije bilo je između 100 i 110 dana sa radarskim praćenjem potencijalno opasne oblačnosti, a u proseku dejstvovano je u svakom drugom ili u 50 odsto ovih dana. Broj dana sa dejstvom na gradonosne oblake bio je od 43 do 63 u toku jedne sezone, koja počinje oko 15. aprila. To, naravno, samo potvrđuje, naročito nakon katastrofalnih poplava od pre dve godine, da sve vlasti u Srbiji moraju da shvate da u protivgradnoj zaštiti, kao i celom sektoru vanrednih situacija ne sme biti nikakve improvizacije niti podmetanja. Suviše je skupo.