‘’Deca su dobro. Igraju se’’

Otac jednog deteta pozvao je vaspitačicu, koja je na pitanje kako su deca i šta rade, nonšalantno odgovorila da su dobro i da se igraju. Kada su je roditelji suočili sa činjenicom da su deca sama napustila vrtić, uspevši da pobegnu iz zaključane učionice, vaspitačica je, umesto odgovornosti, ponudila mito. U maniru: vi ćutite, ja sačuvam posao, a moje veze mogu vama da srede šta zatreba.

Koje veze, pitate se? Verovatno one koje je stekla kao odbornica vladajuće stranke i istaknuta poštovateljka lika i dela Aleksandra Vučića. Vaspitačica je, naime, vrlo revnosna u iskazivanju svojih simpatija prema predsedniku. Njeni profili na društvenim mrežama obiluju objavama posvećenim upravo tome. Svojevremeno se pojavila i u prenosu televizije Nova, sa jednog od mitinga koje je organizovala vladajuća partija. U tom uključenju pokušavala je da poduči novinara kako se igra kolo Moravac, uz reči: „Pa ako ste Srbi, trebalo bi da naučite.“

Gledala sam prilog o ovom slučaju i pitala se: kako je moguće da je jedna politička opcija tako uspešno uspela da u svojim redovima okupi toliko nečasnog sveta, toliko negativnih pojava i bahatih pojedinaca? Kao da je neko, po unapred pripremljenom šablonu, tragao za onima koji bi štriklirali svaku stavku sa spiska traženih osobina. A te stavke su, po pravilu, sledeće: poltronstvo, bahatost, nekompetentnost, manjak odgovornosti, odsustvo elementarnog stida, zloupotreba položaja, partijska lojalnost po svaku cenu, moralna elastičnost, spremnost na ucenu i mito, odsustvo empatije, prezir prema građanima, simulacija patriotizma i rigidni konformizam.

Međutim, koliko god mi verovali da je posredi neka ozbiljna organizacija, istina je da njih niko nije posebno birao niti strateški okupljao. Istina je da su se oni međusobno samostalno privukli, vođeni blještavim obećanjima sistema koji je, kao nijedan pre njega, umeo da prepozna važnost gore navedenih mana i da ih nagradi osećajem moći i pripadnosti.

Konačno su prihvaćeni. Konačno se njihova reč čuje. I konačno su oni ti koji se mogu pozivati na svoje veze i vezice. Kako su se samo osetili snažnima. Toliko da im nije problem da ostave dvoje šestogodišnjaka zaključane, dok oni po gradu obavljaju svoje obavezice. Pa šta! I da se sazna – rešiće to njihova ekipa.

Ovo poslednje je zapravo sasvim izvesno. Vrlo je moguće da će gospođa odbornica biti pošteđena bilo kakve ozbiljnije sankcije, jer je poslušna članica sa nalozima na društvenim mrežama koji tu poslušnost vrlo jasno iskazuju. Ako pogledamo primere sličnih ispada pripadnika ove političke frakcije, retko ko je za njih odgovarao. Uglavnom bi bili sklonjeni na par nedelja ili meseci, dok se prašina u javnosti ne slegne, a onda bismo ih ponovo ugledali na nekoj novoj funkciji i u nekoj novoj ulozi. I na tome im se mora odati priznanje. Svesni su važnosti svakog čoveka. Ali ne zato što su čestiti. Ma kakvi. Oni su samo svesni da je taj sistem u osnovi toliko pokvaren i truo da mu stalno preti urušavanje. Jer, pred zakonima pravde i prirode, to što su oni kreirali nije održivo. I zato je svaki točkić tog mehanizma značajan. Da što duže drži u pohodu tu mašinu zla.

Zato će policajac koji privede jednog njihovog partijca biti suspendovan, a istovremeno će momak koji se obračunao sa nasilnikom koji je prethodno bacao farbu po ženama i deci u Futogu dobiti godinu dana kućnog pritvora. Jer se mora očuvati radna aktivnost njihovog malog, bednog točkića.

Samo, ne brinite, tražiće njihova ekipa da im se za učinjeno uzvrati. Nema besplatnog ručka u ovoj priči. Valjanje po blatu sastavni je deo njihovog radnog zadatka. A čini se da taj mulj postaje sve gušći i sve smrdljiviji. Biće zanimljivo gledati dokle su ti točkići spremni da idu.

Jer, koliko god da nemaju osećaj za moral i stid, ipak nije prijatno prošetati ulicama grada u kojem živite nakon što ste zaključali dvoje male dece u vrtiću, a o tome je brujala cela zemlja. Kada blato jednom krene da spira njihove maske, neće pomoći ni partijska knjižica ni selfiji sa funkcionerima. Ostaće samo ono što su celog života pokušavali da sakriju – bedni ostaci nečega što nikada nije imalo ni časti ni obraza.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.