Odavno sam se oslobodio iluzije da svojim kolumnama mogu da promenim stav bilo koga. Jer u Srbiji prilike su takve da oni koji se sa onim što napišem slažu, to razumeju i bez mog teksta. Ovi drugi pak, niti žele, niti hoće da razmisle o bilo čemu što napišem. Zemlja smo dakle, koja je duboko podeljena. Toliko podeljena da se postavlja jasno pitanje, ima li u našem društvu demokratskog kapaciteta za izbore? Da bi se izbori održali, potreban je bar minimum demokratske atmosfere, koji, bojim se, Srbija u ovom trenutku ne poseduje. Jer, jasno je da izbori kakve je do sada organizovao Vučić, ne bi smanjili tenzije u društvu. A za izbore, onakve kako ih vidi ustav, zakon i pristojan deo planete, ne znam da li imamo snage.
Kako nisam od onih koji potpadaju pod masovnu histeriju koja se širi na društvenim mrežama, pod parolom „on je pao samo mu to još niko nije javio“, te bez pretenzija da uzimam lebac političkim analitičarima, odmah da vam kažem, imam dobru i lošu vest, pa ću je smestiti u jednu rečenicu. Vučić jeste da najnižem procentu podrške biračkog tela od svog dolaska na vlast, ali on još nije pao. Duboke podele u našem društvu oslikava i činjenica da je Vučić najomraženiji, ali i najomiljeniji političar u Srbiji u ovom trenutku. To znači da on ima ogroman broj onih koji su protiv njega, ali još uvek, pojedinačno, predstavlja političara sa najvišim procentom podrške u biračkom telu, koji ponoviću, nikad nije bio niži. Uz to, sve poluge moći su u njegovim rukama. Kako ga ispratiti u istoriju?
Ostajem zakleti pristalica apsolutnog jedinstva svih faktora u društvu koji su protiv aktuelnog režima. To su studenti, građani, opozicija i nevladin sektor. Bez jedinstva ova četiri faktora, bojim se da Vučić neće skoro sići sa vlasti, te ako mi nastavimo da između sebe ispravljamo „krive Drine“, jedino što možemo očekivati je selidba glavnog centra moći sa Andrićevog venca u Nemanjinu. Da bi smo ovo sprečili, potrebno je da razumemo da svi koji su protiv aktuelnog režima moraju u jedan front, kao i da se mora napraviti referendumska atmosfera. Da li na izborima, ili u bilo kojoj drugoj mirnoj političkog borbi, režim se može pobediti ili prinuditi na nešto samo jedinstvom. I razumevanjem da niko od nas nije najvažniji. Studenti su probudili Srbiju i pokrenuli građanski bunt.
Uz sve čestitke i podršku koju sam im pružao svojim pisanjem, te prisustvom na svim većim okupljanjima, moraju razumeti da bez opozicije ne mogu. Ići u boj protiv Vučića bez logističke podrške opozicionih stranaka i njihovog političkog iskustva, isto je kao da rešiš da renoviraš kupatilo bez vodoinstalatera i keramičara. Znam da je ovo već napisano, ali opozicija, uz sve svoje mane, jeste jedina opozicija koju ova zemlja ima. I kad god neko krene da je kritikuje, neka se ipak pre kritikovanja priseti, kroz šta su to opozicione stranke, njihovi lideri i aktivisti sve prošli, recimo od „Saveza za Srbiju“ do danas. Sa druge strane opozicija i njeni lideri moraju razumeti, da se nakon skoro deset godina na političkoj sceni pojavila nova snaga koja je uspela da učini ono što opozicija nije učinila. Bez sujeta, prebacivanja, sukoba…
Ako istraživanja kažu da neko treba da se povuče u drugi plan, neka se povuče i pruža logističku podršku. Jer, u borbi za demokratsku Srbiju, smena Vučićevog režima samo je prvi korak. Nakon izbora na kojima se rekoh mora napraviti referendumska atmosfera i promene režima, doći će i do oslobađanja medija, te stvaranja svih potrebnih uslova da izbori budu ono što jesu. Sledili bi nam dakle još jedni, ovog puta pravi izbori, na kojima bi se političke stranke i njihovi lideri borili svojim idejama i programima. Na tim izborima neće biti potrebna referendumska atmosfera, niti izlazak na izbore u jednoj koloni.
Samo tako i nikako drugačije. Jer, jedan deo Srbije jednostavno voli autokratiju i autokrate, možda ne više nego leba, ali dovoljno je da im autokrata da „leba i igara“ i oni će ujedinjeno glasati za njega. Bez puno promišljanja i slušanja saveta ekonomskih stručnjaka, ovaj deo glasačkog tela će poverovati da će kubik drva biti dve i po hiljade, te da predsednik zaista može da utiče na strane vlasnike krupnog kapitala i obezbedi penzionerima bankarske kredite pod povoljnim uslovima.
Nije Vučić ni prvi ni drugi autokrata u poslednjih 80 godina. A krilatica da je svako ko je protiv ove vlasti izdajnik i ustaša, neodoljivo podseća na krilaticu „ubićemo svakog skota, ko je protiv kpj-ota“, ili slične fraze iz devedesetih. Jedan deo Srbije jednostavno voli da ima gospodara, te da mu vereno služi.
A mi, ako smo već odlučni da ove ljude ometamo u njihovom mazohizmu, to možemo učiniti samo jedinstveni. Bar u prvom koraku.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
