Nije ovo priča o jednom čoveku. Eh, kao da ih je malo u posrnuloj Srbiji. Jer glavni lik ove priče može biti bilo koji čovek, inženjer, sudija, veterinar… ako ne razume da je moć u znanju koje poseduje i privilegiji da tim znanjem čini dobro.
Tragični junak naše priče je recimo rođen u malom mestu u Srbiji i završio je medicinu. Postao lekar specijalista. Ponos porodice merio se u tonama. Ali opravdan ponos njegove porodice, bio je u direktnoj proporciji sa njegovom neopravdanom sujetom i narcisoidnošću. Mislio je da zna sve i da sve može. I mada po zvanju lekar specijalista, po suštini nije bio intelektualac. Jer, intelektualac je čovek koji stalno sumnja u sebe, pokušava da svaki dan nauči nešto novo, svestan da njegovo znanje ma koliko formalno bilo veliko, predstavlja mrvicu u beskraju novih otkrića.
Nije shvatao da samo oni koji sumnjaju u sebe postaju najbolji, jer ih ta sumnja tera da stalno uče nešto novo. Lekar specijalista iz provincije, zaposlio se dakle u uglednoj zdravstvenoj ustanovi, koja je bila biser atraktivne turističke destinacije. Budimo iskreni, nije on bio loš lekar, savesno je obavljao svoju uzvišenu profesiju i u potpunosti zaslužio ugled kod kolega i pacijenata koji su neretko dolazili iz velikih gradova, baš kod njega. Ipak, nije bio zadovoljan, izjedala ga je frustracija. Želeo je vlast, verujući da će tada imati moć, potpuno nesvestan da on onu pravu moć već ima.
Moć čoveka koji može da leči, izleči, pa čak i spasi život. Ali, umesto da uživa u ulozi lekara specijaliste, želeo je lažnu i privremenu moć. U njegovom slučaju, pokazaće se, veoma privremenu. Da li je izvor frustracije bilo odrastanje u maloj sredini, uloga autsajdera u detinjstvu, porodica, lažni prijatelji, ili možda sve to zajedno… U svakom slučaju, osetili su to lokalni moćnici, kojima je baš takav kakav je, bio potreban na mestu direktora ustanove u kojoj je savesno radio kao lekar. Daj čoveku moć da vidiš kakav je, stara je izreka u našem narodu, toliko puta u praksi dokazana…
Dobronamerni ljudi su mu rekli, mani se toga, nije to za tebe. Ali, kad infantilna potreba za vlašću ovlada čovekom, onda, što bi naš narod rekao „uđe voda u uši“. Lokalni moćnici su se prevarili, a saradnici iznenadili. Mnogi su se zgadili. Zaveo je strahovladu, iživljavao se sa „običnim“ ljudima, portirima, majstorima, medicinskim sestrama… Podnosio im krivične prijave, lažno optuživao, toliko da je dosadio i bogu i narodu a posebno organima koji su po zakonu morali postupati po njegovim besmislenim i neosnovanim krivičnim prijavama.
Osobe koje nisu bile zaposlene u ustanovi, neovlašćeno su vršljale po kancelarijama, te protivno zakonu pretile i iz ustanove neovlašćeno iznosile važnu poslovnu dokumentaciju. Zaposleni su u strahu ćutali. Nisu znali šta im je činiti. Gde u malom mestu naći drugi posao, a opet kako trpeti iživljavanje „glavnog“?
A on, on je bio opijen svojom moći. Bez mogućnosti spoznaje da je svoje prave moći uglednog lekara izgubio.
Danju je sprovodio pakosti, beskrajno maltretirajući zaposlene, a noću je smišljao kako da ih dalje muči. Eeej ceo život je čekao njegovih pet minuta.
Nije slušao Bijelo Dugme“ kao dete. Jer da ga je slušao, znao bi da je čika Duško Trifunović poručio da treba uzeti „život cijeli“, a ne samo „pet minuta“. Zapravo, njegovih pet minuta mogli su da traju čitavu karijeru, jer karijera jednog dobrog lekara je ozbiljan životni uspeh, a verovatno i obezbeđeno mesto u rajskom naselju.
Ali, kao što Duško Radović reče, „pre nego što počnete da tražite sreću, proverite, možda ste već srećni“, tragični junak naše priče nije umeo da prepozna uspeh i činjenicu da njegovih pet minuta traje više decenija, te da je on već izrazito uspešan i uvažen. I da već ima vlast. Vlast koja se ogledala u poverenju njegovih pacijenata.
Lekari znaju za bolesti zavisnosti, ali neki ne razumeju da je zavisnost od vlasti najteži oblik ove opake bolesti. Zašto najteži? Zato što u drugim oblicima zavisnosti uništavaš samo sebe, ali ovisnik od vlasti uništava i sve oko sebe. Kao što nije slušao Duška Trifunovića I Duška Radoviča, naš tragični junak nije razumeo ni Đoleta, koji je uglavnom objasnio sve, ali samo onima koji su umeli da ga čuju, „sa te se igle ne skida“ . E vidiš, tu spoznaju nije imao ovaj dobri lekar, ali loš čovek…
Ostaje pitanje, da li loš čovek može biti dobar doktor?
Pet minuta nisu naravno nikad bukvalno pet minuta, ali u ovom slučaju (kao ni u mnogim drugim) traju samo malo više od toga, jer šta su meseci ili par godina u odnosu na večnost, u koju neminovno odlazimo kao dobri ili loši ljudi, a ne direktori, predsednici opština ili javnih preduzeća…
Oni koji su ga postavili, brzo su shvatili da su učinili ogromnu grešku. Smenjen je. Prezren, omražen…
Čak mu ni verni pacijenti više nisu verovali….
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
