On je verovatno najbolji među nama, mada je teško nekog proglasiti za najboljeg. Ima Srbija čak i u ovim ružnim vremenima puno tihih, anonimnih heroja, mnogo “običnih” ljudi, koji rade na svojim radnim mestima, neki spašavaju ljudske živote, neki nesebično žrtvuju sebe da bi ova zemlja imala struju, vodu, hranu…
Voleo ga neko ili ne, on je planetarna zvezda, najbolji teniser svih vremena i najbolji sportista Srbije svih vremena I ko zna šta još… Može mnogo da pomogne Srbiji, jer je verovatno jedini naš sunarodnik kome se rado otvaraju sva važna vrata na kugli zemaljskoj. Ceo svet je svedočio njegovim sportskim podvizima i najvišim dostignućima. NJegove pobede epskih razmera, uveren sam, vekovima će se izučavati na najprestižnijim teniskim akademijama. Zbog svoje pristojnosti, šarma, duhovitosti, svi uticajni ljudi u svetu rado bi da budu u njegovom društvu, a samim tim i da čuju njegovo mišljenje, a uveren sam i da ispune neku njegovu molbu ili zahtev. Više puta je nesebično rekao da bi rado pomogao svojoj zemlji i svom narodu. Na teniskom terenu i van njega, mnogo je puta to već učinio. Doneo nam je bronzu i zlato sa olimpijade, salataru, atp kup, a mi se već godinama dičimo njegovim titulama i nedeljama provedenim na prvom mestu, bez obzira što mu niko od nas baš ništa pomogao nije. Beogradu je darovao ATP turnir, koji nikad nismo imali. Veliki šampion, humanista porodičan čovek, donacijama je pomogao kad je nebo bilo surovo prema njegovoj zemlji.
Ali, odavno je najveći umetnik sa naših prostora rekao “boljima se teško prašta”, te da “zavist valja i zaslužiti”.
Možda je Đole u pravu da zavist valja i zaslužiti, ali svakako da zavist ne treba gajiti kao osobinu, posebno ne prema najboljima. Jedan deo Srba to nikako da shvati. Mnogo toga su mu bez osnova zamerali, ali ga većina Srba obožava.
Kao što je u Srbiji teško biti najbolji, teško je biti i najgori. Velika je konkurencija. Neki lik koji kod Srba budi nekakve bizarne želje, za najboljeg je rekao da je propali teniser i to gle ironije, u danu u kome je najbolji osvojio 101. ATP titulu.
Dolaskom naprednjaka na vlast, taj lik, video je svoju šansu. U naprednjačkoj hijerarhiji ne moraš biti pametan, školovan, talentovan. Dovoljno je da budeš lojalan predsedniku, da mu se približiš i staviš na apsolutno raspolaganje. Znanje je nepotrebno, čak nepoželjno.
U cilju iskazivanja lojalnosti, sve je dopušteno. Možeš biti smešan, jadan, gadan, tužan ili ružan, sve jedno. Važno je samo da hvališ svog vođu, te da ispunjavaš sve njegove zahteve. A zahtev je da sa istim žarom i stepenom besmisla kojim se diviš vođi, blatiš i vređaš vođine političke protivnike, kao i one koji se usude da bilo šta kažu protiv vođe i njegove politike uništavanja ove zemlje i naroda. Nema veze što te svi tvoji čestiti sunarodnici mrze, te što u njima budiš neopisiv gnev. Važno je ispuniti vođine zahteve i kriterijume, kako bi pokupio koju mrvicu sa stola. I tako je najbolji nazvan “propali teniser”.
Verujem da to najboljem nije bitno, ili da je najbolji ovu rečenicu iskoristio kao dodatni motiv da baš te večeri podigne još jedan pehar.
Ali onim Srbima kojima je u glavi mozak a ne tab(l)o(l)idne izjave, ovo jeste teško palo. Teško je gledati kako je najbolji prinuđen da iz svog rodnog grada premesti turnir u prestonicu nama bratske, ali ipak tuđe zemlje. Teško je kad se najbolji, kao izbeglica, zahvaljuje u stranoj zemlji na tome što se osećao kao kod kuće. Kod kuće, koju sada nema, jer je iz nje, samo zato što je podržao studente, bar u poslovnom smislu oteran. A svaka normalna zemlja bi ga molila da dođe.
To što u Srbiji umire tenis nije dobro, ali nije najstrašnije. Strašno je što u Srbiji umire sve. Cveta kriminal, korupcija, nasilje, raste broj obolelih od malignih oboljenja…
Teniske škole koje još postoje su prazne, ali je onkologija puna. Igrališta i sportske sale su prazne, ali su kladionice pune.
Siguran sam da je najbolji mogao da pomogne i bar delimično izmeni ovakav trend.
U razvoju tenisa neposredno, u mnogim drugim oblastima posredno.
Mi međutim trenutno na vlasti imamo ljude koji ne vode računa o opštem, već o ličnom interesu. Baš tim ličnim interesima najgorih, zasmetao je najbolji. A kad ugroziš lični interes najgorih, apsurdima kraja nema, a glupost postaje olimpijska disciplina.
Na kraju, svaki narod dobije ono što zaslužuje. Jer poštovanje i ljubav su uzajamna osećanja, koja se moraju zaslužiti. Bogovi sa Olimpa dobili su još jedan prestižni sportski događaj, koji im je priuštio najbolji među nama…
A mi, mi imamo Ćacilend…
Taman kako smo zaslužili, reče odavno veliki Đole….
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
