SPS je nakon duge i teške bolesti, konačno preminuo 8. juna u Zaječaru. Mnogi običaji našeg naroda na ovaj smrtni slučaj se ne mogu primeniti. Recimo, ne možemo reći da je ova partija ispustila svoju plemeniti dušu, jer u njoj odavno nema ništa plemenito. Ali da krenemo redom, jer o bahatom, pokvarenom, podmuklom životu SPS-a, ima se mnogo toga reći.
Pokojni SPS rođen je 17. jula 1990. godine, nakon što su svoju ljubavnu vezu tog dana krunisali brakom dve najbogatije društveno-političke organizacije tog vremena, Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije. Ne bih ja imao ništa protiv ovog braka, da u bračnu zajednicu dve navedene organizacije nisu unele ogromnu imovinu, koja pripada ne njima nego gotovo svim građanima Srbije. Jer svi radni ljudi i građani Srbije izdvajali su novac za imovinu koju su ove dve organizacije prenele svom nasledniku – SPS-u. A bogati naslednik, ko bogati naslednik, živeo je burno, bahato krčmio nešto što nije sam stekao. To bi mogao biti prvi greh. Eh da je bio jedini, gde bi nam svima kraj bio…
Drugi greh je taj što je SPS živeo na prevarama.
Prvo je prevario svoje pristalice pričom da je to organizacija moderne levice. A niti je u politici SPS-a bilo nečeg modernog, niti je to bila levica. Zapravo, SPS je od početka svog života bio nacionalno orijentisana stranka, bez ikakvih levičarskih ideja. Naravno, u redu je da na političkoj sceni postoje i levica i desnica, ali je prevara ako tvrdiš da si levica, a zapravo si desnica. A pristalice, aktivisti i članovi SPS-a bili su u dobroj meri ugledni, ili bar vredni, radni i čestiti ljudi tog vremena. Naivno su verovali da je SPS politička organizacija koja će štititi prava radnika, seljaka i „poštene inteligencije“, kako su je tada zvali. Ne mogu da ne primetim da je ovaj izraz pleonazam. Jer, inteligencija je ili poštena ili nije inteligencija.
Umesto zaštite interesa radnih ljudi i građana, SPS je u prvoj deceniji svog postovanja (jedinoj deceniji u kojoj je imao apsolutnu vlast) preokrenuo celokupno stanje u društvu, koje se do današnjeg dana nije popravilo. O tome, šta se dešavalo prvih godina života SPS-a kratko i jasno napisao je veliki Đorđe Balašević „I tad su došli popovi, pa topovi pa lopovi i čitav svet se izobličio…“. Za ovakvo stanje u društvu, isključivi krivac je SPS. Svađao se sa komšijama, tukao sa kim god je mogao, kad bi zafalilo neprijatelja, sam ih je izmišljao. Progonio je i ubijao svoje neistomišljenike. A onda se posvađao sa celim svetom, što pokazuje njegovu nesposobnost za rasuđivanje. Jer ako je politika veština mogućeg, a svakako da jeste, onda se politikom ne može smatrati upuštanje u ratni sukog protiv najmoćnijeg vojnog saveza na svetu. Naravno, izgubio je ovaj rat. Stradali su nedužni ljudi, a SPS je poraz proglasio za pobedu. Ismevao je podizanje optužnica za ratne zločine protiv njegovih najistaknutijih članova, zaboravljajući da kad potpišeš kapitulaciju, dakle izgubiš rat, moraš snositi i posledice. A onda je kao Kalimero kukao na nepravdu, koja se kako je tvrdio sprovodila protiv njegovih najvažnijih funkcionera. Da li je nepravde bilo i da li je druga strana bila u pravu? Sigurno da nije, ali politika i pravda uvek su bile dva različita pojma. Nakon suđenja u Hagu, mnogi od onih koji su se vratili kao osuđeni ratni zločinci, našli su utočište u SPS.
U poslednjoj godini prošlog milenijuma SPS je izgubio vlast. Ali grabljivci, lažljivci, snalažljivci, našli su put do fotelja i privilegija. Ako je nekad bar ličio na partiju, u novom milenijumu SPS se pretvorio u interesnu grupaciju, koja je imala malo, ali značajno uporište u biračkom telu, te je najčešće bio tas na vagi. Ali prilikom odlučivanja na čiju će stranu da stane, rukovodio se isključivo svojim ličnim interesima, nikada interesima zemlje i građana u čijem je interesu trebalo da radi.
Smrt SPS-a dugo se očekivala. Čudovišta koja je sam stvorio devedesetih godina prošlog veka, došla su mu glave. I nije problem što su došla glave njemu, već što je seme zla koje je posejano devedesetih, došlo glave Srbiji.
Nemojte da vas zavaraju neki pokreti mrtvaca, to se samo nervi igraju i šire zabludu da u trupini ima života. Nema ga više. Umiraće još neke stranke, razne… Svako kad-tad prođe onako kako je zaslužio.
Srbija svakako nije zaslužila da trpi posledice koje je bahati pokojnik ostavio za sobom.
Ostaje nam da verujemo da studenti nakon 35 godina u kojima je SPS živeo, a čestit svet umirao, mogu preokrenuti stvari. Verujem da su baš oni isključili SPS sa aparata, a nama dali nadu da možemo da živimo.
Nema nam druge nego da se borimo sa njima. Jer SPS je umro, vreme ja da pošten svet oživi…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
