U toku skupštinske rasprave predsednica parlamenta Ana Brnabić rekla je da porodice nastradalih u padu nadstrešnice imaju tapiju na bol. Potpuno je nebitno što se Ana Brnabić i ja po hiljadu i neki put ne slažemo. Jer o bolu su do sada raspravljali mnogi veliki umovi koji su hodali pod nebeskim svodom od nastanka sveta do danas. Napisane su mnoge knjige i nije baš izveden neki epohalan zaključak, osim da na bol niko nema tapiju, niti se od njega bilo ko može sačuvati.
A Srbija u periodu od poslednjih desetak godina, svakako predstavlja dokaz za ovu tvrdnju. Jer bol su osetili mnogi. Porodica Omera Mehića, koga su proglasili alkoholičarem oni koji su hteli da se snimaju pred kamerama, pa nisu nikako mogli da se dogovore gde će im biti najzgodnije da to učine. Stravične posledice znamo. Bol je osetila i porodica Stanike Gligorijević, koja je poginula kada je na nju na naplatnoj rampi naleteo automobil Zorana Babića. O bolu roditelja dece iz Ribnikara, Dobone, Malog Orašja, nemam snage ni da pišem. Niko u svetu, a naročito ne u Srbiji, ne može imati tapiju na bol.
Zašto je onda ovako besmislenu izjavu dala Ana Brnabić, dok su aktivisti stranke, čiji je ona visoki funkcioner puštali Dijani Hrki majci koja je ostala bez sina, pesmu „Pošla majka da pronađe sina“?
Mogu da pretpostavim da joj je neko rekao da to kaže. Iskreno ne verujem da osoba poput Ane Brnabić ima sposobnosti da razume smisao rečenice o tapiji na bol. Zvučalo je to dovoljno patetično i dovoljno populistički u ovom političkom trenutku.
Jer da zaista iskreno saoseća sa Dijanom Hrkom, Ana Brnabić ne bi dozvolila da se njene partijske kolege rugaju Dijani Hrki. Preterujem, Ana Brnabić nije osoba koja može da nešto dozvoli ili ne dozvoli. Ali, da u sebi ima malo ljudskosti, ne bi pristala da učestvuje u maltretiranju majke koja je izgubila sina. Međutim, bez obzira što niko nema tapiju na bol, u Srbiji režim ima tapiju na primitivizam, bahatost I bezumnost.
Šta zapravo traži Dijana Hrka i zašto je moralo doći do tako radikalnog poteza kakav je štrajk glađu, kao i zašto svi odgovorni za pad nadstrešnice neće biti privedeni pravdi dok Srbijom vlada aktuelni režim?
Šesnaest ljudi pod nadstrešnicom ubila je korupcija, nestručnost, bahatost (ko god želi može nastaviti niz i neće pogrešiti).
Ako neko misli da je nedostatak pravne države dosadna pravnička floskula, taj ne zna kako uređena država treba da funkcioniše. Pravna država sastoji se od državnih organa u kojima rade ljudi koji znaju posao iz svoje nadležnosti i ovaj posao obavljaju. Da se odmah razumemo, nikada u Srbiji pravna država nije funkcionisala besprekorno I uvek se o tome moglo diskutovati.
Ali, mi poslednjih desetak godina nemamo pravnu državu, a državni organi ne funkcionišu, jer su prepuni stranačkih kadrova koji ne mogu da obave svoj posao, jer jednostavno za njega nisu stručni. Zbog toga su se u Srbiji poslednjih godina dešavale tragedije. Za neke od ovih nesreća direktni krivac jesu funkcioneri vlasti (nadstrešnica) a za neke je vlast posredni krivac jer je kreirala takvu atmosferu u društvu, da se u njemu mogu dešavati najstrašnije stvari, ili je svojom nesposobnošću, činjenjem ili nečinjenjem do toga dovela (Ribnikar, Dubona, Malo Orašje).
Do pada nadstrešnice režim je uspevao da primiri nezadovoljstvo građana jer pre svega sami građani nisu imali dovoljno odlučnosti da istraju u svojim zahtevima, a u zakonskom smislu, državni organi ovakvi kakvi su danas za tragedije koje su se dešavale pre nadstrešnice, niti su bili sposobni, niti su želeli da utvrde krivicu državnih organa.
Kad je u pitanju pad nadstrešnice u Novom Sadu tu dileme nema. Za pad nadstrešnice odgovornost snosi država, zapravo njeni organi na čijem su čelu važni državni funkcioneri. Jasno, ti funkcioneri kako god se zvali dolaze iz vladajuće stranke, jer ova stranka ima apsolutnu vlast, pa samim tim I apsolutnu odgovornost.
Vođenje krivičnog postupka koji bi bio u potpunosti u skladu sa zakonom odveo bi nas daleko. Mnogo daleko I mnogo visoko. Ako nekom to nije jasno, neka pogleda prvu emisiju Zorana Kesića nakon pada nadstrešnice.
A vidiš, tipovima koji imaju tapiju na primitivizam, bahatost i bezumnost, mnogo je važnija njihova sloboda, imovina i pozicija u posrnulom društvu od bola majke koja je izgubila sina. Pošto je u ovoj zemlji malo ljudi koji su spremni da se rugaju Dijani Hrki, pred onim što je nekad bila skupština, dakle najviši organ zakonodavne vlasti, a trenutno je najobičniji brlog, skupio se najgori društveni talog, koji je spreman da za mali novac ili sitne privilegije čini najnemoralnije stvari.
I oni su mi jasni. Nije mi jasan veliki broj građana koji ćutanjem na sve ovo pristaje.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
