Dušan Mandić i najsmešniji virus

Kada je, primera radi, u Beogradu 2006. godine na stadionu Tašmajdan Srbija pobedila Mađarsku u finalu Prvenstva Evrope u vaterpolu sa 9:8 (2:4, 4:1, 2:3, 1:0), na tribinama je bio i predsednik Srbije, neki Boris Tadić, kao što je i red.
Ako se svetsko prvenstvo ne igra baš kod njih, ima predsednika koji idu čak na drugi kontinent da bi gledali finala svojih reprezentacija, otkazuju sve obaveze i lete 12 sati avionom da bi podržali svoje – to se ne propušta.

Samo jedan predsednik se na takvim manifestacijama ne pojavljuje čak iako se finale igra otprilike četiri kilometra od njegove rezidencije vazdušnom linijom.

Taj predsednik u nedelju uveče nije prešao Brankov most, onda skrenuo levo u Milentija Popovića, pa potom skrenuo desno u svoj omiljeni Bulevar Ratka Mladića, zatim prošao dve raskrsnice u koloni pod rotacijama i seo u ložu Beogradske arene da bodri svoju Srbiju protiv uvek neugodnih Mađara.

U Beogradu – gde je u nedelju igrano finale Evropskog prvenstva u vaterpolu, Srbija – Mađarska, na tribinama nije bilo predsednika Srbije, izvesnog Aleksandra Vučića, veoma omiljenog u srpskom narodu, toliko omiljenog da ne sme da se pojavi na manifestaciji gde prisustvuje 12.000 ljudi koji nisu dovedeni autobusima i koji su kupili karte, već vaterpolisti sa zlatnim medaljama moraju sutradan da idu njemu na noge.

Čovek se ničega ne plaši, samo ponekad ima problem da se pojavi na događaju u kome se masa ne dovodi organizovano, nego je masa tu došla tako što je svako iz mase kupio karte u slobodnoj prodaji.

– Zajebana stvar! – mora da je pomislio u petak predsednik Srbije, kada je bilo jasno da će se finale igrati četiri kilometra dalje od njega, ali u tom momentu bilo je kasno da za dva dana iskopaju bazen posred Pionirskog parka, posred Ćacilenda, i dovuku dovoljan broj onih koji bi navijali za vaterpoliste Srbije, a koji bi istovremeno umesto „Vučiću, pederu“ skandirali „Aco, Srbine“.

Taj izostanak sa finala je nekako i odgovoran od predsednika, jer treba brinuti o zdravstvenom stanju građanstva.
Ima, naime, ljudi koji kad vide predsednika Vučića automatski dobiju dijareju. Kažu da je to masovna pojava pa dijareju može istovremeno da dobije i 12.000 ljudi, a kapaciteti toaleta Beogradske arene ne mogu da pokriju takvu navalu.

Ima opet ljudi koji kada samo čuju da bi mogli da vide predsednika Vučića, i to u njegovom punom pojavnom obliku, automatski dobiju temperaturu.

Neki počnu i da povraćaju, a pojedini skoro istovremeno dobiju virus, temperaturu i počnu da povraćaju.

I sve to je sasvim ljudska reakcija, milioni Srba povraćaju čak i na sam pomen predsednika Vučića.

Neko povraća zbog preteranog konzumiranja alkohola, neko zbog preteranog konzumiranja predsednika Vučića. I dok alkohol možeš da ostaviš i kažeš – „neću više nikada da popijem ni kap“ – predsednika Vučića nema teorije da ostaviš, jer se on pojavljuje čak i na onim mestima gde ga ne očekuješ, poput direktnog prenosa konferencije za štampu usred „Šarenice“.

Predsednik Vučić se teško podnosi, a još teže izbegava.

MVP Evropskog prvenstva u vaterpolu, Dušan Mandić, recimo, nije se pojavio sutradan na svečanom prijemu vaterpolista kod predsednika povodom zlatne medalje, jer je imao temperaturu i povraćao. Sasvim logično, jer, kao što je i opisano, mnogi imaju te simptome samo na pomen, a kamoli na njegovo „lajv“ ukazanje.

Ostali vaterpolisti, sem još jednog koji je takođe imao temperaturu i povraćao, tog dana su morali najpre da prođu kroz ograđeni deo veličanstvenog predsedničkog kompleksa sa ogradama namazanim tovatnom mašću i rasparenim šatorima, da uđu na vrata Andrićevog venca misleći da u Pionirskom parku gostuje međunarodni cirkus Medrano, i onda da se slikaju sa predsednikom, rukuju sa predsednikom, te da se na kraju potpišu na belu majicu sa natpisom „Šampioni“ koju su poklonili predsedniku.

Predsednik je bio srećan jer je našao ceo vaterpolo tim koji sme da se potpiše, pošto je dan ranije kritikovao kompletnu Vladu Srbije da ne smeju da se potpišu na ugovor za metro, da ne bi prošli kao oni koji su potpisivali ugovore za Železničku stanicu u Novom Sadu.

– Možda da vaterpolisti potpišu ugovor za metro? – čak se predsedniku tokom tog svečanog čina javila sjajna ideja dok je gledao u majicu sa autogramima.

Dušan Mandić, kažu, nije došao jer je viđan na protestima, ali je Vaterpolo savez to demantovao, i napisao opravdanje za javnost, mada se činilo da se više pravdaju predsedniku:

„U ekipu je još pre finala ušao virus, radi se o problemima zdravstvene prirode, koji već nekoliko dana muče veliki broj reprezentativaca“, pisalo je u opravdanju, a posle je i predsednik Vaterpolo saveza objasnio da jeste virus i to, kako sve izgleda, najsmešniji virus na svetu, baš kao onaj Nestorovićev.

– U ponedeljak ujutru, kada sam išao na prijem kod predsednika, pozvao sam selektora Stevanovića da pitam da li igrači dolaze. Rekao mi je da ga je Mandić pozvao i rekao da je ponovo dobio temperaturu i da ne može da dođe. Pozvao sam zatim i Mandića i pitao ga da li je to zaista tako. Odgovorio mi je: ‘Viktore, zaista imam temperaturu, povraćao sam i ne mogu da dođem.’ Rekao sam mu da je to u redu – objasnio je Viktor Jelenić, predsednik Vaterpolo saveza, dodavši još: „Nakon toga smo imali ručak i prijem kod patrijarha Porfirija, a Dušan je veliki vernik i siguran sam da to ne bi propustio bez ozbiljnog razloga.“

Sem pitanja – a zašto patrijarh Porfirije uopšte prima vaterpoliste kada je jedina njegova veza sa vaterpolom plivanje za Časni krst o Bogojavljenju – postavlja se i pitanje: „Zašto Dušan Mandić sam ne kaže zašto nije bio kod predsednika?“
Možda mu je glupo da opisuje sve simptome koje dobiješ kad ti jave da treba da ideš kod predsednika koji pritom ne sme da dođe da te gleda u finalu, pa opravdanja kod razrednog mora da nosi nemoćna mama u vidu Vaterpolo saveza.

Takav je život – neko ima onu stvar da ne ode na prijem kod predsednika, a neko nema istu stvar da ode na finale koje se održava četiri kilometra vazdušnom linijom od Predsedništva Srbije.

Ona stvar je, naravno, virus. Zar ste nešto drugo pomislili?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.