Pismo podrške Zdravku Čoliću

U srećnim vremenima čak su i bacači bombi tačno znali na čiju kuću bacaju bombu, dok su ovi današnji počeli da ošljare, jerbo ovde svi ošljare, takva nam je država.

Istina, u životu sam lično poznavao samo jednog čoveka za koga postoji opravdana sumnja da bi mogao da dođe na ideju da baci bombu na kuću Zdravka Čolića.

Bio je to neki moj komšija čija je supruga bila ludo zaljubljena u Zdravka Čolića, to jest u vas, ali mislim da taj komšija otpada kao osumnjičeni jer već dugo, što bi rekao Đorđe Balašević, ore nebeske njive.

Bilo je to u ono vreme kada se govorilo: „Bež’te, žene, ide Zdravko Čolić“.

Sumnjam, međutim, da bi ostali osumnjičeni iz tog perioda – a bilo je to pre otprilike 40 godina, kada je 92,9% osoba ženskog pola na teritoriji države od 22 miliona stanovnika bar potajno bilo zaljubljeno u Zdravka Čolića, to jest u vas – i dan-danas imali ideju da u nastupu ljubomore odu na Dedinje i zafrljače kašikaru u vaše dvorište.

Ruku na srce, ni danas niste za bacanje. Poslednji put kad sam gledao vaš koncert kao zvanica na otvaranju restaurirane Plave dvorane Sava centra, primetio sam da mnogo bolje izgledate od Sava centra, koji je pritom znatno mlađi od vas, uz to još i renoviran.

Ispred mene, u 26. redu Plave dvorane, sedele su neke trajno ondulirane žene koje su pre koncerta detaljno analizirale tekst izvesnog tabloida sa naslovom: „OTKRIVENO KOJU FARBU ZA KOSU KORISTI ČOLA: Ova TROJKA je ključna za izgled i vitalnost Zdravka Čolića!“

Prisluškivao sam razgovor sasvim slučajno: zahvaljujući jajima posebne sorte prepelica, glas vam je, čuo sam iz 26. reda Sava centra, gotovo identičan onom s početka karijere; za lice koristite samo kreme iz manastira, preferirate farbu prirodnog sastava te redovno negujete kosu pakovanjima od maslinovog ulja. A za pranje kose koristite šampon od koprive.

I ja, setio sam se tada, koristim šampon od koprive, ali nešto mi ne ide.

Uglavnom, poštovani Čolo, postoji opcija da je neki ljubomorni suprug, vaša generacija, uzeo taj recept za transformaciju u Zdravka Čolića i pokušao isto: jeo je jaja od posebne sorte prepelica, mazao lice kremama iz manastira, polivao kosu maslinovim uljem i prirodnom farbom, koristio isključivo šampon od koprive, ali mu nije pošlo za rukom da postane Zdravko Čolić.

Pa je, besan, uzeo kašikaru, otišao na Dedinje i bacio je u vaše dvorište, u inat supruzi koja je i dalje zaljubljena u Zdravka Čolića, to jest u vas.

Druga opcija je, jašta, da je sve to bila greška. Greške su u Srbiji česta pojava: ovde su, recimo, pre 14 godina greškom za predsednika izabrali jednog grobara, a onda im je drugi predsednik drugom greškom postao jedan radikalski zamlata. Znam da vas politika ne zanima, što je verovatno, uz kreme iz manastira i jaja od prepelica, još jedna tajna vašeg izgleda, ali neki pripadnik naroda koji tako često greši može greškom da baci bombu i na kuću Zdravka Čolića. Ludi ljudi, lude glave, glavo luda.

Ako vam je za utehu, ovde ni drugi nacionalni autoriteti vašeg kalibra nisu bolje prolazili: Kusturicu su razvlačili čim je napao vlast zbog litijuma, Novaka Đokovića su okarakterisali kao „propalog tenisera“ čim je podržao studentske proteste, a Gorana Markovića je ministarka privrede proglasila „jednim bolesnikom, čovekom bez nacionalnog identiteta, koji je samo na papiru Srbin“, jer se bori protiv onih, već pomenutih, greškom izabranih.

Tako da, uvaženi Čolo, u državi gde takve kalibre urušavaju neki bezveznjaci, državni službenici i njihovi pomagači, nije ni čudo da i bacači bombi nemaju više nikakav zazor da bace bombu na kuću jednog Zdravka Čolića, makar i greškom.

Nema ovde više nikakvih autoriteta, uvaženi Čolo, svi sadašnji autoriteti su neki propaliteti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.