Intervjui legendarnog Slavena Naneta Bilića

OK. U novom rasporedu televizijskih programa, znam šta želim da gledam. Od informativnih kanala N1 i Novu S. Ponekad i Insajder. Po mnogo čemu, u globalu i detaljima, nije to idealno slaganje televizijskog informativnog programa. Radio bih sve – da budem potpuno otvoren – prilično drugačije. Ali! Danas i ovde gledam samo spomenute stanice. Ostale – ne računajući dabome, najpoznatije inostrane – nikad i nikako. Nedodirljivi su. Ne bi mi pomogla ni močuga kojom je simpatični starac, jedan od likova izvanrednog filma „Kuduz“ Ademira Kenovića, menjao kanale. Ni takav „daljinac“ kod mene nema šanse.

Sa filmskim programima nemam problema. Ponuda je izvrsna. Sport? Navikao sam se godinama na Sport Klub. Nema ga u novom rasporedu kanala. Nisam, priznajem, uživao podjednako u baš svim reporterima i komentatorima, ali objektivno govoreći, malo je onih koje sam stavljao na „mjut“. Toliko godina sam u sportu na razne načine, u raznim ulogama, da mi je televizijska slika sasvim dovoljna.

I sada Arena Sport. Ponuda je vrhunska. Odista. Malo je televizijskih provajdera u svetu koji su u tom smislu raznovrsniji. Reporteri? Hmmm. Kako koji. Navikavam se.

Pre neku sedmicu, zateklo me je izuzetno prijatno iznenađenje. Slaven Bilić Nane, legendarni hrvatski fudbaler, na nekolikim meridijanima već i dokazani stručnjak, razgovarao je sa Nikolom Karabatićem Karom, francuskim rukometašem srpskohrvatskih korena, po mnogim mišljenjima, najboljim igračem koji je taj dinamični sport iznedrio.

Razgovor je deo serijala (Ne)uspjeh prvaka. Reč je medijskoj podršci regionalne manifestacije Sportske igre mladih. Sponzorisane su od mega globalne kompanije i jedne vrlo popularne na balkanskim prostorima. Lepo. Korisno.

Sledeće sedmice je sledio razgovor sa Goranom Ivaniševićem Zecom, egzemplarnim po mnogim karakteristikama svoje ličnosti. Teniska igračina. Zatim je u improvizovan studio preko puta Naneta seo Željko Obradović Žoc. Trener nad trenerima. Košarka koja hoda.

Konačno Novak Đoković Nole. Nekoliko puta izabrani najbolji sportista na ovoj planeti.

Insistiram na nadimcima sagovornika. Sa razlogom. Teško i retko se sreću tako otvoreni razgovori. Sa dušom. Prepuni intimnih pripovedanja. Kuriozitet ogromni. Rezultat? Izvanredno!

Intervjui tipa „jedan-na-jedan“ je, možebiti, najpotcenjeniji televizijski format. Svaki novinar početnik misli da može i da ume da razgovara na taj način. Mnogi urednici i producenti prepuštaju taj zadatak ili nedovoljno edukovanim novinarima, ili onima sa osakaćenim talentom. Kombinacija je dodatno kobna.

Taj format je uspešan samo ako oba sagovornika daju najbolje sebe. Ili se, makar, u tome maksimalno trude. Samo dobar intrevjuer ili samo kvalitetan gost, odveć je malo. Nedovoljno. Nema, kada razgovor krene, pomoći sa strane. Kamera ili više njih su fiksirane, reditelj je ograničen na biranje planova, producent prisutan „u ušima“ pitača teško može da mu pomogne, ako pitaču ceo koncept razgovora, vrlo precizno prethodno razrađen, nije u glavi.

Kako je to uspelo Nanetu Biliću? Vrhunski fudbaler, treći na svetu sa reprezentacijom Hrvatske, stručnjak dokazan u ligama od Hrvatske do Rusije, od Engleske do Kine, od Turske do Saudijske Arabije. Diplomirani pravnik. Nekada vođa rok sastava „Ravbau“ sa objavljenim albumom na kojem su gotovo sve kompozicije bile njegove. Koautor dve (auto)biografije.

Sagovornik koji je bio pitan stotinama puta, baš u narečenom formatu, u studijima najboljih evropskih televizija. Odgovarao je na četiri jezika. Perfektno.

I šta ga je učinilo dobrim intervjuerom? Obrazovanje? Talenat? Kombinacija? Ne znam. Ali, primer za ugled jeste. Posebno novinarima na televizijama koje pratim u Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.