Pamtim ponešto poput slona. Onog matorog, koji čeka sudnji dan da ga onemoćalog, a odviše džangrizavog, isteraju iz krda… Ali ima u tome i izvesne prednosti. Za slonove, pa i neke ljude. Recimo, mogućnost poređenja onog što je bilo nakjuče, sa ovim danas.
Televizija pre pedesetak godina je bila društveni fenomen, bez presedana. Jugoslovenska, tada jedna jedina, ali u osam republičko-pokrajinskih studija. Svi (je) gledaju. Alternative nema.
Pojaviti se kao gost ili dati izjavu u nekoj emisiji, informativnoj posebno, bio je događaj za pamćenje. Zagarantovana instant meteorska popularnost.
Pogotovo za političare. Ne za one vrhunske. Ti su, sem kada su baš morali, uglavnom izbegavali mikrofone i kamere. Više su voleli novine. Međutim, za onaj drugi i treći funkcionerski nivo, potom za lokalce, direktore važnih preduzeća, šefove raznih ustanova, uspešne privrednike, pa popularne umetnike, univerzitetske profesore, za vrhunski sportiste… televizija je bila „mamara“. Prilika koja se ne propušta. Ko zna kada će se nanovo ukazati…
Dogovori za snimanje bi trajali danima. Uz česte molbe gostiju za striktno preciziranje teme razgovora, i ako može, i poneko pitanja. Unapred! Intervju ili izjave su obavljani najčešće u kabinetima ili radnim prostorima. Odabrana mesta – uz obavezno, ali tiho, negde sa strane, prisustvo saradnika – bila su aranžirana sa naramcima dokumenata, i vešto od kamere skrivenih šalabastera, sa tekstićima koji obavezno moraju da se izgovore.
Spremali su se gosti temeljno za televiziju kao za odbranu diplomskog ispita. Birana je za tu priliku najsvečanija garderoba. Kao za odlazak u pozorište, ili na važnu svetkovinu. Sveža frizura bila je obavezna za drugarice i, naravski, najnovija „obleka“.
Posle nastupa, ozbiljna briga. Komentari? Šta će sutra kazati pretpostavljeni? Onda mišljenje supruge i ostalih članovi porodice. Tašte, posebno. Pa kumovi, komšije… „E, baš ste lepo ispali na ekranu. Bilo je kratko, trebalo je duže, ali dobro je i ovako…“, bili su istovetni komentari na ulici, u kancelariji, na pijaci… Bez obzira šta su gledaoci odista o naračenom gostovanju mislili.
Televizija je bila događaj. Zapravo, ekran! Poštovao se do idolopoklonstva. A vala, i televizija je poštovala svoje gledaoce.
Bilo! Danas u Srbiji ima više televizijskih i „televizijskih“ stanica, nego – onako po mojim ovlaš kriterijumima – onih koji u bilo kom smislu, o bilo kojoj temi, izgledom i ponašanjem, rečenicom i stavovima, zaslužuju da se pojave na ekranu. Vladavina mantre: nijedan dan bez televizije.
Toga se, bez izuzetka, drže i najviši i najvažniji funkcioneri režima.
Prisustvo se podrazumeva čak i na onim medijima što imitiraju falsifikate. Tamo i kad neću – a baš neću! – omaškom naletim na tupsone koji laprdaju o politici, vlasti, opoziciji, studentima, Rusima, Gazi, Trampu, sportu, Piksiju, Kariju… i, dabome, o Vučiću. Ako on sam ne priča o sebi.
Rečenice ili bez podmeta, ili bez priroka. Bez dodataka obavezno. Proste, ali ne i proširene.
Potpisi na ekranu tih likova, majčice mila! Sve sam go analitičar, marketinški stručnjak, komentator, advokat, „đavoli“ dabome, kolumnista… Promenada polupismenih i neusmenih.
Garderoba? Gde pronađu te krpene i plastične komade? Tako aljkave, iznošene, izgužvane, nekoliko brojeva manje, naročito preko ženskih grudi i muških stomačina. LJudi, pa za nekoliko hiljada dinara, u svakom „sekend hendu“ može da se kupi pristojna garderoba!
Dok bezveznjaci špartaju po raznoraznim studijima – čak i nekoliko puta u istom danu ili večeri, novinari na ulicama ne mogu da nađu sagovornike o bilo kojoj temi. Neće normalan svet da ih neko ne pomeša sa džiberajem koji u svakom času iskače iz ekrana.
Važne face su umislile da je „in“ javljati se smartfonima u program. Ima retkih prilika kada je javljanje zbog odista važne vesti opravdano, te će se istrpeti i taj neprofesionalni gest. Međutim, reč je o maniru. Kao, ti likovi su u žešćoj frci. Sastanak vrlo važan u stranci, pa zakazano izvlačenje i bojadisanje noktiju, frizeri, poseta džimu, pićence sa ekipom, kafica za drugaricom… „Opravdano“ ne mogu da se pojave u studiju, ili na nekom drugom mestu, već „žickanje“: „Je l’ može iz kola?“
„Naravno da može“ – odgovaraju direktori, producenti, voditelji… Ti likovi onda stanu kolima uz neku bankinu, namontiraju se u pozu i krenu kroz kamericu telefona da melju.
A ja? Dragi gledalac? Daljinac i kvvvvrcccc! Zašto bih potrošio nekoliko minuta na nebitna smat(r)anja?
Narečena mogućnost poređenja? Dabome da ni pre pola veka nije bilo baš sve kako treba. Ni slučajno! Ali se pouzdano znalo ko je ko i šta je šta.
Pamtim vreme kada je televizija poštovala svoje gledaoce.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
