Poslednjih deset meseci Srbija je u pomračenju. Ne Sunca.
To pomračenje dobro pamtim. Bilo je leto 99. Uoči 11. avgusta – bezmalo vek i po nakon poslednjeg totalnog pomračenja Sunca viđenog u Srbiji – Miloševićevi mediji, odvratni skoro kao aktuelni Vučićevi, izmišljali su razne teorije „prirodne“ zavere kako bi sprečili građane da prisustvuju i neposredno svedoče tom raritetu.
U javnim kuknjavama i širenju panike, posebno je prednjačila gospođa, pardon, drugarica Marković. Mira.
Dabome da je ključni medijski bekap stizao iz Radio televizije Srbije. Danas, 26 godina docnije – budući kako se neprofesionalno radi u zdanju broj 10 u Takovskoj ulici – čini se nekako normalnim ondašnje ponašanje. Neverovatne budalaštine smišljene su posebno za Dnevnik, tradicionalno najgledaniju emisiju.
Mnogi su je, avaj, poslušali te idiotske preporuke.
Nije mi padalo na pamet. Iz raznih razloga. Inata, najviše.
Neki dobro obavešteni ljudi su tvrdili koji mesec docnije, da je masovno sejanje straha od nedoživljenog, zapravo bila kolektivna vežba za ispitivanje odanosti i poslušnosti naroda „voljenom“ paru. Pomračeni njihovi umovi sigurno su bili zadovoljni ishodom masovnog dresiranja naroda.
Trajalo je samo godinu dana. Sledili su izbori. Potom i Peti oktobar…
U Srbiji opet pomračenje. Drugačije. Od Sunca, izvesno, nije! Naslućujemo uzrok.
Ali gusta, zlokobna tama, jeste: od politike do sporta.
O prvonabrojanom mnogo znamo. Ja bih o potonjem. Nešto se neočekivano kobno dešava sa našim – u smislu vrhunskih rezultata, trofeja i svetskog ugleda – najplodonosnijim sportovima?
Odbojkaši, odbojkašice, košarkašice, košarkaši, vaterpolisti…
Fijasko. Debakl. Katastrofa. Nacija u neverici kači ružne etikete na pleća dojučerašnjih heroja. Ne bih to činio. Razočaran jesam. Žestoko.
Prepoznajem ipak i objektivne razloge za neuspeh.
Košarkašice u svom sastavu više nemaju klasne ogračice poput Bruksove, Vasićeve, sestara Dabović, Krajišnik…Verujem u magiju trenerke Maljkovićeve u traženju naslednica.
Kao što sam siguran da će odbojkaški čudotvorac Terzić u neiskusnim, ali borbenim devojkama pronaći valjane saigračice jedinstvenoj Tijani Bošković. Teško je to, ali ne i nemoguće. Bogdanović sa novim košarkaškim selektorom – čak i bez Jokića – može opet da predvodi vrlo jak tim.
Muška odbojkaška reprezentacija je gotovo potpuno izmenjena. Jednom u veku se rađa novosadska „banda“ poput braće Grbić, Mijića, Gerića, Boškana, Bateza, Kovača. Lepe vesti iz Filipina najavljuju bolje dane.
Videh i mnogo subjektivnih grešaka. Kari Pešić je „ispušena lula“. U Sremu za takve vele: „Lajo je dok je trajo“. Hvala. Ne bismo ga više zadržavali.
Vaterpolisti su sami sebe odvojili od medalje. Teškom glupošću. U bazenu i pored njega. Verujem u popravni ispit u Beogradu. Novi selektor? Što da ne. Poneki novi klinci? Dabome.
Klonio sam se onih preteških kvalifikacija sa početka. Jedne nisam: sramota! Mislim na fudbal. Na ljude koji vode (?) Savez, na reprezentativce, a naročito, na takozvanog selektora.
Rođen sam uz tu igru. Odhranjen sam i odrastao uz fudbal. Hiljade utakmica sam odgledao. Evo, omatorio sam, buljeći u utakmice na televiziji.
Ali, nikada me niko – ni krivog ni dužnog – osramotio nije kao aktuelni reprezentativci. Ne samo zbog primljene istorijske „petarde“ protiv solidnih Engleza. Gledao sam mnogo jače njihove selekcije i igračine poput Metjuza, Rajta, Čarltona, Mura, Grivsa, Linekera, Bekama…koji su, ipak, pognutih glava napuštali Vembli, JNA ili Komunale u Firenci, posle susreta sa momcima iz naših avlija.
Takozvani selektor Pikse Stojković i njegov guru iz Andrića venca – dunster, prirodno nenadaren lik za bilo koji sport – su nas sve ponizili. Čitavu naciju.
Kakva je to taktika bila? Jasno je, ako želiš prvo mesto u kvalifikacionoj grupi, moraš da pobediš Engleze. U Beogradu, možda. U Londonu, nikako. Priprema u svalačionici morala je da bude na ivici ludila: kolektivno urlanje, međusobno bodrenje, da se razvele ormanići, pokida plafon od želje i uzbuđenja.
I? Čovek, ili tandem kako god, krenu sa taktikom koju bi ona šmekerčina i fudbalerčina Toza Veselinović onomad nazvao: „Navala ide na nulu, a odbrana šta uhvati“. Ključna ilustracija: Početak utakmice. Englezi su krenuli sa centra i vratili loptu svom golmanu. U tom momentu svih naših deset igrača je u „krilu“ svom golmanu. U šesnaestercu! I tako punih sledećih šest minuta, kada je lopta prešla na englesku polovinu!
Tako do kraja. Uz pet lakih komada u mreži. Našoj, naravski.
Onda je taj smešni nepismeni arogantni selektor, bez imalo blama, izjavio kako „Srbija jeste izgubila, ali nije poražena“!
Potom nova šamarčina ljubiteljima fudbala u Srbiji, koji još seku vene za reprezentaciju. Verovatno najvažnija utakmica za eventualni baraž za odlazak na Svetsko prvenstvo neće biti odigrana u Beogradu, već u Leskovcu. Kako bi se „vođa“ reprezentacije i svega ostalog, obezbedio da ne bude, po njemu, neprimerenog navijanja. Užas!
More, da se nosite u tri lepe leskovačke mućkalice.
Utakmicu sa Albanijom gledati neću. Ni bilo koju drugu, dok pomračenje traje…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
