Nekako s proleća 2023. deprimirano sam napisao kako se Novi Sad i ja više ne (pre)poznajemo. Metaforički, ali i bukvalno. Kako to? Svako pre podne, u sedam hiljada brzih koraka, obilazio sam grad. Obavezno bih zastao kraj spomenika ponosnom Miletiću, namignuo njegovom podignutom laktu. Nisam siguran da gomile ljudi što svakodnevno, poput zunzara trgom prozuje, shvataju značaj njegove stisnute pesnice. Starosađani znaju!
Gradska kuća. Radio sam tamo kratko. Kao da nisam. Portir na vratima me bledo gleda, nema pojma ko sam. Ni ja nikog ne poznajem. Nije ipak normalno da znam po imenu – većinu i ostavljenim delom – bezmalo sve gradonačelnike novosadske u proteklih pola veka, a nemam pojma ko danas stoluje u nekadašnjem Magistratu. Ma dobro, znam formalno imena tih potpuno nevažnih likova kojih se, koliko sutra, niko neće sećati. Nekmoli ih neće po dobru pominjati. Loša vlast zaslužuje dobru opoziciju. Može i obrnuto. Ali ne i u Novom Sadu. Od opozicionih političara poznavao sam tih dana trojicu! Ostale ne. Ni po imenu, još manje po delanju. Ti ljudi, formalno makar članovi opozicionih stranaka, više su se bavili kolegama sebi bliskim – tražeći po sistemu minimalnih razlika trunčice nečeg lošeg – dok im stvarni protivnici, politički ološ, desetak godina već, grad vodi nezaustavljivo u propast. Takvi, i jedni i drugi, apsolutno me nisu zanimali.
Preko puta je Srpsko narodno pozorište. Vekovno čvorište umetnosti i kulture novosadske. Nije mi problem da se setim bar pet upravnika i desetak glumaca iz svih generacija u minulih šezdesetak godina, a ne znam ko je tih dana rukovodio Pozorištem. Avaj, da bude još gore, ni imena onih koji su gazili čuvenim daskama.
Stotinak metara dalje nostalgično pogledam u zgradu u kojoj su bile prostorije fudbalskog kluba „Vojvodina“. Izdeklamovaću sastav tima iz, recimo, 58. Pa, šampionski iz 65. Obavezno, naravski, i onaj drugi trijumfalni iz 89. Ali! Nisam znao ni jedno ime aktuelnih prvotimaca!
Preko puta ulice je sedamdesetak godina bio smešten Radio Novi Sad, moje prvo radno mesto. Tu se zapatila i Novosadska televizija. U ta dva medija sam, sa ponosom se sećam, proveo 22 godine. Možda zato nije kako treba to što nisam znao ko je tih dana rukovodio RT Vojvodinom, naslednikom moje matične kuće.
Tu su kafane – stotinak metara jedna od druge – koje su se nekada zvale „Mrca“, „Kafe“ i „Kec“. Bacio bih pogled u unutrašnjost lokala, a on bi mi se nemo, bez reakcije, vratio.
Sve su to bitni toponimi moje mladosti, odrastanja i ovih poznih dana. Kako se onda Novi Sad i ja ne (pre)poznajemo? Ne znam ljude! One koji se svojim delanjem svake vrste, uklapaju u starosadsku tradiciju.
OK. Život i biologija čine svoje. Nema više političara kova Čanadanovića ili Dejanovića, fudbalera poput Boškova i Veselinovića, sportiskinja svetskog predznaka poput Vegerove, Selešove, Ivoševe, bisernih talenta braće Kačar.
Nigde pozorištaraca kakvi su bili Hadžić, Ravasi, Banjac ili Marjaš.
Razumem da nema baš svaka generacija ljude od pera poput Tišme, Antića ili Balaševića, niti televizijske kreatore znanja i umeća jednog Budakova ili Stevančeva,Tota…
Ipak! Boli me što u svakom segmentu gradskog organizma nedostaju naslednici makar približno dostojnih ovim, bez velikog razmišljanja, namah pobrojanih. Onih koji su na razne, naglašeno prepoznatljive načine, decenijama činili grad samosvojnim. Osobenim.
Držao sam (o)pisano nezadovoljstvo i dalje u sebi.
Prvi novembar 2024. Masovno ubistvo iz nemara i pohlepe. Šesnaest mrtvih duša pod betonom korupcije i nestručnosti, zbog pada nadstrešnice na željezničkoj stanici. O kako su je Novosađani voleli. Tepali su joj, kratko i prepoznatljivo: „ŽS“.
Grad se te noći izvrnuo naopačke. Poput krvave crvene rukavice od najtananijih emocija satkane. Bol, suze, patnja…Sledeće veče smo Mila i ja otišli sa hiljadama sugrađana na stratište. Na neformalni pomen nevinim stradanicima. Večernji muk. Nedoživljeni. Nisam verovao da tišina tuge može tako snažno da odjekuje. Već sutra više ništa nije bilo kao pre. Jecaji su prerasli u bučni gnev. U bes. U protest. U akciju. E, nećete zlotvori. Odgovaraćete. Nema oproštaja. Nema zaborava.
Sledećih meseci sam, gotovo svakodnevno, na raznim okupljanjima viđao lica sa novosadskih ulica: studente u blokadama fakulteta, njihove profesore, građane raznih profesija, srednjoškolce sa nastavnicima, penzionere, bajkere, bicikliste, vozače u zaustavljenim vozilima zbog pietata…Lica koja ne poznajem, ali vidim u njima budućnost. Siguran sam, to su naslednici najboljih, decenijama pažljivo odabranih među nama.
Moj Grad i ja se opet (pre)poznajemo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
