Solidarno s bogatima

Sve tri pesme na istom „Lutke na koncu“, „O Bella Ciao“ i „Kako da živim bez para“ su muzički manifest protiv malverzacija tadašnje „crvene buržoazije“ čiji su se naslednici veoma dobro snašli u društvenoj tranziciji koja je usledila nekoliko godina kasnije.

Sa punim pravom se može reći da te dve izrečene parole već godinama upražnjava vladajuća vrhuška u Srbiji koja novcem siromašnih ( a takva je većina građana ) pomaže bogate, odnosno strane i domaće investitore. Iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata su nedavno upozorili da najveći broj zaposlenih preko subvencija za njihove zarade koje država šakom i kapom deli svakom ko se nazove privrednikom, na kraju ostane bez posla kada novčana podrška države prestane da važi. Zvanični podaci pokazuju da je to zaista i tako. Naime, država Srbija će ove godine kroz subvencije privatnim poslodavcima izdvojiti 2,8 milijardi dinara, plus dodatnih 550 miliona dinara za osobe sa invaliditetom, kako bi finansirala otvaranje novih 20.200 radnih mesta. Među tim pozivima dominiraju oni preko kojih se realizuju stručne prakse, obuke, samozapošljavanje i javni radovi. Dakle, uglavnom je reč o projektima koji ne garantuju da će zaposleni zadržati svoja radna mesta nakon isteka subvencija. Još poraznije zvuči zvaničan podatak da od ukupno 7.732 ljudi zaposlenih po osnovu subvencija u 2011. 2012. i 2013. godini danas radna mesta ima samo njih 2.058; Ostalih 5.674 su dobili otkaze. Sasvim je izvesno da ista sudbina čeka i one koji će ove godine biti zaposleni po tom osnovu.

Subvencionisanje radnih mesta je promašen i kontraproduktivan projekat koji hitno treba ukinuti. Drugim rečima, treba prekinuti sa praksom da država bude servis privatnih poslodavaca a ne građana. Građani Srbije od kojih većima teško živi i jedva prehranjuje svoje porodice apsolutno nisu dužni da svojim novcem subvencionišu investitore koji na taj način sebi obezbeđuju visoke profitne stope dok zaposlenima određuju mizerne plate kako bi im one predstavljale što manji „trošak“. Umesto da pomaže bogate država bi ta sredstva trebalo da usmeri na podršku domaćoj privredi naročito preduzećima koje je svojim maćehinskim odnosom dovela pred stečaj, organizuje javne radove te da uloži u reindustrijalizaciju zemlje. Na taj načiin bi porivreda u Srbiji ojačala, mogla realno da zapošljava više nego što je to sada slučaj, bolje da zarađuje, poveća plate zaposlenima i sliva novac u budžet koji bi bio korišćen za kvalitetnije zdravstvo, školstvo i socijalnu zaštitu. Ali da bi se to ostvarilo vladajućoj vrhuški narod mora biti važniji od profita privatnih investitora. To, bar u ovom trenutku, nikako nije slučaj.