Crtica o kvarnom zubu

Priča ide ovako. Moj zubar i ja hteli smo da spasemo zub čije je vreme belodano prošlo; šanse za naš uspeh bile su male do nikakve u stvarnosti, ali u teoriji beše neke nekakvosti na koju smo odlučili da zaigramo.

Dočim je situacija dalje napredovala, te smo na kraju ipak morali da priznamo: zub jednostavno mora da ode. Mojim glupim pitanjima šta će doći posle njega, da li krunica, most ili nešto treće, hoće li to držati ili napraviti problem na prvom ćošku kalendara – više nije bilo mesta. To su bile dileme potpuno nebitne za neumoljivu sadašnjost. Zatražim datum vađenja.

Tu postane istinski uzbudljivo: taj zub, to jest okrunjena krhotina zapečaćena plombom, oku je mučan kad se pogleda, ali spolja se ne vidi, čovek bi mislio da me nikakva nevolja od te sorte ne mori kad me sretne, to je tako moglo ko zna do kad; ne lezi vraže, kad smo se odlučili na vađenje, kao da me sopstveni zub čuo – počeo je me boli sve do mozga. Pokrenuo je svu raspoloživu artiljeriju zubobolje, počeo da pravi probleme, otok vidljiv na obrazu, ukratko pokazao pravo lice svoje sušte pokvarenosti, koje se više nije moglo ignorisati.

Nakon neprospavane noći, zovem hitno zubara u sedam ujutru da preduzmemo nešto, makar to bile motorcangle. Odem, sednem u stolicu; zubar mi kaže: vidi, zub se ne vadi pod upalom, nego gledaj sad magiju logike: unutra je sad nategnuto do pucanja, gnoj nema kud, sad te verovatno boli i na pogled, kamoli na dodir, ALI – sad kad ga otvorim, kad mu maknem ovu plombu i on prodiše, osetićeš momentalno olakšanje.

Naravno, problem je tu i vađenje svakako sledi, no gle sad abrakadabru oduška. I stvarno, desio se instant-efekat. Kako mi mače onaj cement, ukinu bol. Ta razvalina od zuba i sad je oku grdnjikava, međutim vađenje može da se sačeka u miru. I neki deo mene pomisli: pa dobro, sad i ne moramo ne žurimo s vađenjem, neka ga. Valjda je to prva ljudska reakcija. Potom se dozoveš razumu, i zakažeš datum.

Priča je istinita, a taman toliko i primenjivost njene komparativne poente: kada bi samoproglašeni gospodar naših života umeo da se prizove iz svoje pomahnitalosti, kada bi unutar sadizma postojao tračak mudrosti, noga na kočnici sunovrata a ne samo noga na papučici za gas – on bi osmislio neki relaks, kaznio neke stvarne krivce za sijaset nesreća što su nam ih sručili na glave, od kojih nadstrešnicu i vrlo bukvalno, žrtvovao u tom smislu ovu i onu krupnu figuru na šahovskoj tabli; stvar bi se primirila, on bi naravno smišljao kako da svoj položaj ponovo ojača, što osvedočeno vrlo ume.

I narodu bi se desilo isto što i meni sa zubom: laknulo bi, pa bi dovoljna većina kolebljivaca rekla oh, dobro, možda i ne mora da ode s vlasti baš odmah; znajući nas, samo bi najrazumniji ostali pri tvrdnji da to tako ne sme, da je to samo jalova plomba na problemu i da problem ispod nje nastavlja da buja, da je požar samo prigašen a da su šibice i dalje u rukama Šibicara. Ali da se ne lažemo, fora bi prošla. Kao što mu je prošlo nepodnošljivo mnogo fora do sad.

Avaj, ništa od toga. NJegova inteligencija poklekla je pod pritiskom patologije, i dečko sa šibicama sudbinski izrasta u Nerona. Vatra se pojavljuje i tamo gde je On ne zapali: čitava sela progutali su požari, oni stvarni, koje paralisana država nije umela ni da spreči ni da sanira, jer je čitav aparat angažovan na šikaniranju i hapšenju nedužnih, za svega nedelju dana broje se u stotinama; istovremeno, pojavljuje se Palmina bista kao vrhunska rugalica, dok student Luka, kojeg su Meštrovi pendreci prebili, u bolnici biva vezan lisicama za krevet. To je slika koja budi gnev, nepravda od koje oči ključaju u dupljama.

Sinđa, Pavle Cicvarić, svi ostali uhapšeni Užičani, Republika na nogama; nikada ti oči zaboraviti neću, potresno izgovara Pavlov otac rečenicu za istoriju, upućenu policajcu. A Neron potpaljuje dalje: saopštava s TV-a kako za sat vremena, samo ako hoće, može da uništi sve opozicione centrale u zemlji, od prve do poslednje, pošto je neko njegovom kućnom ljubimčetu DJV-u pogodio kuću farbom, što se u jevanđelju po Informeru zove demoliranje. Stanica Prokop je u problemu, deonica puta Pakovraće-Požega otvara se uz hešteg „ma kakav pravilnik“, i to na godišnjicu otvaranja železnice u Novom Sadu. Rečju, On ne gura prst u oko. On nam svim silama gura oči na svoj prst. Srednji. S crvenog dlana.

Ali time, kao onaj zub, samo obznanjuje svoju beskrajnu kvarnost. I armira činjenicu da s vlasti mora da ode. To je, pokazaće se, jedina stabilna armatura koju su on i njegovi čankolizi uspeli da naprave.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.