Foto: Radenko Topalović„Molim ih da ne mrze toliko Srbiju“, reklo je strašilo, sada već i fizički podbulo od mržnje, s celoživotnim stažom huškanja Srba na rat sa svima. U tom si-viju falila je još jedino stavka huškanja Srba na rat protiv Srba, ali više ne fali. Pre nego što mu je narodni očaj i bes izašao na ulice i stao na raskrsnice, imao je toliko raskrsnica na kojima je mogao da stane, da ne skrene u ulicu koja nas bliži užasu nesagledivih razmera. Da povuče ručnu. Da ne povuče celu zemlju u pakao svoje patologije.
Optimisti su računali da je posredi granični poremećaj ličnosti, sad je jasno da je posredi bezgranični. Upozoravali smo godinama: taj čovek, da je Supermen, ušao bi u obdanište da mlati decu i urla koliko je jak; njega takav odnos snaga uzbuđuje. Napaljen na samog sebe, zamišlja da mu je među nogama policijski pendrek, poslednje autoerotsko uporište autokrata. Svako ko kaže da je ovo terminalna faza bolesti – u pravu je, ovako ili onako. Sloboda ili potpuno ropstvo, država ili teritorija pod potpunom domaćom okupacijom batine i vucibatina.
Kada gledate snimke s ponovljenih izbora u Kosjeriću, kroz glavu vam ide imperijalna muzička tema iz Ratova zvezda. Ako izađete na ulicu, videćete uživo policiju koja se stavila u službu jednog belodanog umobolnika spremnog da bude kralj pepelišta samo da mu kruna ostane. Na ivici je da izgovori: „Sto Srba za jednog kriminalca“, reče jedan moj prijatelj; neće reći tako, pizdunska priroda ne dozvoljava mu da se autuje bez zamene teza, sročiće obrnuto. Ali svi vidimo: spreman je sve da nas polomi i zvanično pretvori zemlju u Ćacilend. Pomilovao je svoje lomitelje vilica, sledećeg Vidovdana dodeliće im ordenje, jer su doprineli miru i stabilnosti koliko Lidija kulturi i Branka novinarstvu.
Deli majice na čijim leđima piše „veterani“, lažni čovek proizvodi lažne ljude. Uveliko se priča da je proizveo i lažne uniforme. Mnoga hapšenja imaju formu filmske otmice. NJegova dela poručuju: „Neću uhapsiti nikoga za onolike smrti u Novom Sadu, hapsiću vas, jer prevrćete kontejner, jer prevrćete očima kad vidite moju nesnosnu pojavu, jer vam se prevrće u stomaku dok hapsim čak i maloletnike, dok uništavam pamet ove zemlje, videćete vi koliki pendrek imam.“
Rekao je još u decembru, lojalisti su mu se zakleli na krv; na čiju? Na tuđu, naravno. Tako se i njihov Meštar celog života na tuđu krv zaklinjao, tuđu krv priželjkivao, kad je Đinđić ubijen napio se vina, simbolično kao da mu se najzad napio krvi.
I evo ga u konačnom dosanjavanju svog sna: prešao je na fizičko uništavanje života svih koji nisu kao on. Modrice, prelomi, frakture. Suze prevoznika Milomira. Suze Štimčeve. Suze dekana Pavlovića. Sve što ima duše muči se da poveruje šta gleda.
A on radi sve da situacija eskalira, nijedan cinizam, nijednu odvratnu provokaciju ne suzdrži, tera mak na konac, kad siđe s TV-a snima se za instagram da nam ga slučajno ne zanedostaje. Onamo se predstavlja kao neko ko je dobio najveću podršku građana. Kako to misliš dobio? Ti znaš da ništa nisi dobio, osim stana za vreme bombardovanja, dok su ljudi ginuli. Sve ostalo si kupio i kupuješ.
Dok pričaš o plaćenicima, uz sebe nemaš bukvalno nikoga ko nije plaćenik. Dok pričaš o izdajnicima, uz sebe nemaš nikoga ko nije oran da zlostavlja svoj narod zarad ličnog ćara. Dok pričaš o istini, uz sebe nemaš nikoga ko je se seća ni u najdaljim uspomenama na ljudskost. U samo jednoj noći, 79 ljudi privedeno, među njima 5 srednjoškolaca. Četiri studenta završilo na VMA. Hapsio Stevu Filipovića. Peru, basistu benda Dram. Studenta Marčetića i toliko drugih. Sve to da odbrani hulje. Sve to da odbrani sebe.
I odatle, iz epicentra magle uma, moli nekoga da ne mrzi Srbiju, nego da je voli kao on. Da je gazi kao on. Za to vreme, njegovi žandarmi objašnjavaju sebi da samo rade svoj posao. Ne rade, i jedino se o tome ovde radi. Ako, takvi kakvi su trenutno, pređu na našu stranu, to više neće biti naša strana – ne dok ne prokažu imenom i prezimenom i uperenim prstom svaku životinju u svojim redovima. Svakoga ko je ubedio sebe da je ono ispred Pravnog bilo časno, normalno, ljudski.
Kako je tačno moguće da tu nema petorice dičnih junaka da raskloni blokadu zvanu Ćacilend, ako je naređenje da se blokade razbiju? Ko je sedeo za ona četiri marička volana u Vojvode Stepe? Ko to ide kući svojoj deci nakon što je udarao tuđu, šta im kaže, tata se vratio s posla? Tata je po zanimanju pendrek, NJegov.
Tata je ponižen kao nikad u životu, i taj bes iskaljuje na tuđoj deci. Tati su dali službenu fantomku. Tata sad ide pod tuš, nada se da se sramota spira.
Ne spira se. Nikad neće.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
