Udobnost svečanih belih košulja

Važna rečenica, zato što smo uveliko ušli u objašnjavanja, a to nije disciplina u kojoj briljiramo: Srbin će radije da zapati paranoidnu šizofreniju kao fabriku za proizvodnju izgovora nego da prizna i prihvati realizam koji mu je mučan; a zanimljivo, ta kvaziparanoja uvek neobično liči baš na narative koje plasira režim, kao da ih dvorski štab kroji baš po meri mentaliteta, baš da nam budu udobni. A mi smo ovde na pragu da te svečane bele košulje sa sebe već jednom skinemo, to radimo već skoro osam meseci; ono što osećate na leđima, to je zatezanje čvora na dugim rukavima što se vezuju pozadi, osećaj koji mami svojom poznatošću, stokholmski sindrom koji dahće u uvo: ma pusti, samo pusti, dokle više ovako, toliko smo puta izašli na ulicu, a najveće zlo koje nas je posle Turaka zajahalo, zamisli, još nije palo, možda je vreme da se smorimo – i da kažemo: to je zato što se smorio ovaj do mene, i onaj tamo, i ona onde, pa ajd i ja. Neka kradu, nek lažu, nek ubijaju, samo neka krenu tramvaji.

Biologija kaže: za parazitiranje su potrebne dve stvari – organizam parazit i organizam domaćin; parazit nam je napokon jasan, ili bar jasniji no ikad, ali ovaj drugi element zapravo je, što bi rekao pesnik, sav naš bol. Parazit nas je proučavao celog svog života, sve ono što mi o sebi ne želimo da priznamo – on zna i koristi protiv nas. Daću vam samo nekoliko slikovitih primera. Pre koji mesec, taksista nabasava na blokadu raskrsnice pred jednom školom: maturanti su na ulici, petnaest minuta tišine. Cokće, uzdiše, tiho kaže: dokle više. Namerno kažem: izvinite, nisam čuo, možete li da ponovite? Pa eto, kaže, svakog dana ovako, ne može da se prođe; kažem, bez brige, idemo okolo. Dobro, kaže, ali… ne dovrši rečenicu. Namerno kažem: ali – šta? Ko tu decu izvodi, pita. Kažem, hoćete da stanemo, pa da ih lično pitate kad se tišina završi? Iznenadićete se, oni su punoletni, umeju da govore i da vam sami kažu odgovor zašto to rade. I možda vam taj odgovor ogreje dušu. Ćuti. Pa tek opet reče: znam, ali… svaki dan ovako, sve razumem, ali ja moram da zaradim svoj hleb. Kažem, čekajte, upravo idemo dužim putem, račun će biti veći nego što bi bio, u vezi s tim ja se ne bunim a vi se bunite, u čemu je problem? U vezi sa svim ostalim problemima, ova deca se bune a vi ne, to vam je u redu, ali nije u redu duža vožnja, do koje zaradite više? Ponovo muk. Logički ćorsokak, koji se razrešava psovanjem u sebi. Primer 2: drugarica me izveštava šta se priča u krugovima oko nje.

Obrazovani ljudi, svi trideset+, svi protiv ove vlasti. Kažu: kad su bendovi počeli da sviraju po protestima, postalo je jasno – neko to organizuje, neko to plaća. Što je, naravno, uvod u: isti centar moći koji je držao Ovog sad naprosto hoće da ga zameni.

I onda zaključak: On greši više nego ikad, totalno glupe poteze vuče, te nacisti, te Ćacilend, te krvavi srednji prst, on sam ruši sebe u dogovoru sa stranim moćnicima. A sve to skupa, celo to tkanje služi samo jednoj svrsi: neko se smorio, i to sad treba objasniti, pa čime god. Rekoh joj sasvim otvoreno: znaš koji mi je osećaj kad znam da smo svuda išli o svom trošku, svirali, držali govore, a neko tamo sedi pri čašici i u fazonu je ne da se seti protiv čega smo ustali, protiv kakve se mašinerije borimo, kolike pljačke, poniženja, laži, kolikog zla, nego da sumnja u to koja logistika stoji iza *ebenog sviranja i držanja govora, to je tema? Osećaj je da bih ga u neizbrojivo mnogo materina oterao i rekao: ti ne zaslužuješ ništa drugo nego doživotnog Vučića.

Ne samo njegovi glasači, ne ne, TI. Jer svi ovi argumenti – NJegovi su argumenti. TO je, dragi moji, taj čvor na košulji: „Kad se sve sabere, bolje da ništa ne diramo, a i umorili smo se.“ Ne, ljudi, ne. Ne.

U redu, znamo da poklič „niko nije umoran“ – nije tačan. Svi smo. ALI. Setite se, uvek iznova i iznova, zašto ovo radimo. Šta su nam sve uradili. Setite se da je ulog naše sutra. Da je mrak konačan ako izgubimo. Ovo je borba naših života, borba ZA naše živote. Nema nazad, braćo i sestre, vostani ili padni u ponor. Umesto da se demotivišete onim do sebe, motivišite onog do sebe. Recite: Seti se, samo se seti. I vidimo se na Vidovdan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.