Sila duduk, titularno zvanje

Te ovim putem upućujem predlog lokalnom božanstvu nesreće, svecu zaštitniku elementarnih nepogoda i slobodnih radikala – da ovo uvede ne samo kao titulu, nego i da se nosilac epolete privremeno tako zove javno i privatno, u ličnoj karti i ostalim dokumentima; da to bude nešto kao ćacionalistički radnik meseca, prestižna značka koja izaziva duboki naklon batinaša i onih koji ih ovde-onde raspoređuju i vukljaju (to je čin koji već ima ime: vucibatina) – ovo je iznad, hijerarhijski vrh dna, general/ka svedžiberstva, status koji se najviše primiče nedostižnom idealu Njega. Sila Duduk, prvi među strasima i trepetima drugog reda. Sila Duduk, prvi među nebitnima, najbliži šansi za bitnost, prilici da mu/joj istorija zapamti čak i civilno ime. Sila Duduk, plaketno oličenje NJegove zahvalnosti za doprinos ništaštvu i satiranju društva, zemlje, naroda. Medalja koja u sebi spaja krajnji domet, san svakog člana režimske udruge (da se nad nekim sili, drzniči i iživljava) i početne, nužne kvalifikacije (da je nemač pojma opšteg tipa, zadovoljan sobom svaki put kad izbije na kraj sopstvene rečenice, jedva sposoban da nabuba dnevni scenario koji stiže iz štaba).

Vučević, Ana B, Mića pečenjar, Gašić keramičar, o i naravno Gangula – tako tesno nadmetanje, trka uvek iznova neizvesna, spisak nominacija beskrajan, ovo su samo istaknutije kandidature koje višegodišnjim gojenjem CV-a najpre padaju na pamet. Ali ne dajte se zavarati da je to bitka rezervisana samo za gornje nivoe taloga: svaki onaj što se kolima zaleteo u okupljene sanja da je Sila Duduk. Svaki napaljeni paličar što lomi vilice našoj deci. Svaki zaletač na Nevena jutjubera. Svaki od četvorice prebijača Aleksandra Jovanova, momka koji je na štakama prepešačio onolike kilometre sa studentima. Svaki policajac koji bije i hapsi, ne odbijajući naređenje. A da ne pričamo o tome koliko se bezimenih pipaka i pipčića vladajuće hobotnice sjatilo u Kosjerić i Zaječar, da predanim terenskim radom zavredi reputaciju koja bi jednoga dana bila razmotrena za orden Sile Duduka. Dok se uveliko priča o prijemnim ispitima na fakultetima, onamo se polagalo nešto neuporedivo teže: kako preuceniti ucenjene, kako natplašiti uplašene, kako ovoga puta natkupiti potkupljive.

I mi, zahvaljujući toj ujdurmi, sada znamo: Veliki Meštar zaista treba da izgubi samo jedan grad, i s trona će ga svrgnuti nervni slom. Jer to što su wannabe sile duduci potrošili para i para, mutljevina i mutljevina, blama i besramlja da namaknu pedeset glasova više u Kosjeriću – dovelo je do toga da njegovo veličanstvo Prsoje uđe u terminalnu fazu karaktera: „Sve što živi u Kosjeriću je izašlo na izbore da glasa protiv nas, sve što živi, i opet je bilo više onih koji su glasali za nas.“ Ovo se dešava po zakonu poslovice s kim si, takav si: neverovatni On, jedini neduduk među duducima – možemo sumnjati u njegovu psihičku vremensku prognozu, ali realno ne u inteligenciju i obrazovanje – počeo je da zvuči kao ekipa oko njega. Koji dan kasnije, jedan od njegovih se isto tako ispalio: izgovorio je javno bolje naci nego ćaci.

Simptomi istine nekontrolisano im se pojavljuju na usnama, izbijaju kao herpes. A idu teški dani: bliži se Vidovdan, mi od bestselera „Kako sam vas uništio u celom svetu“ još ne videsmo ni prvo poglavlje („Kako sam vas jedva, uz pomoć enormnih resursa celodržavnih, pobeducnuo u dva nevelika mesta, a možda i nisam jer će neka biračka mesta biti oborena zbog preočiglednog šibicarstva“). Pobuna ne prestaje, stanje se pogoršava, predsednik sam odjavljuje emisiju „Oko“ na javnom servisu… nije se šaliti, nimalo, ali tako je zdravije, naročito usred ove grozne godine kojoj se kraj niti vidi, niti se može predvideti.

Zato mi se čini da bi bilo pošteno, kad je već epidemija istinozborenja napala uvaženu gospodu iz Srpske posprdne stranke u slobodnom padu, da isto onako kako su prihvatili naziv Ćacilend usvoje i ovaj skromni predlog o Sili Duduku na prvom sledećem poselu komiteta. Pošto prevod – „molimo, sedite“, u smislu smiri se već jednom, mani se siledžijstva i maltretiranja, zar ti nije dosta – nisu čuli na vreme, hajd bar nek zvanično proglase diktaturu i raspišu konkurs za najništaka. Kad već od silne sile svoje ne smeju da raspišu izbore, valjda nisu toliki duduci da ne znaju kako se ovo društveno uređenje zove.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.