Enciklopedija izgovora

Nedostižno dostojanstven, Goran bira da čak i pri ovakvoj prilici kaže da Milutina zna kao plemenitog čoveka, te da mora biti da je neka muka naterala njegovog nekadašnjeg studenta da ga pri susretu verbalno napadne, opsuje, šta li. Bolno je zabrinjavajuć početak kratkog svedočanstva iz kojeg smo saznali o događaju: prva Goranova rečenica glasi „počelo je“. A mi volimo da mislimo da se, naprotiv, završava. Da smo u poslednjem činu drame koja je trajala duže od prognoza ma i najvećih pesimista. Ako nismo nadomak svetla, no u predvorju još zgrušanijeg mraka – mi ćemo, književno rečeno, na*ebati, ali neće to sve izaći na rajske vrtove ni drugoj strani, iako njihovo „vjeruju“ sad već otvoreno glasi taman tako: pola ćemo pohapsiti, drugu polovinu proterati/naterati da se sami proteraju, nastupiće milina kad u ovoj zemlji više ne bude nikoga ko nije naprednjak. Demografija te srećne zemlje sadržaće mnogo onih koji su na sreću mukom naterani.

Priroda toga što se mukom naziva postala je prilično intrigantna poslednjih godina. Reklo bi se da režim nije opsednut skalom muke, nego mukom kao takvom: treba je u svakom čoveku locirati, uočiti, u krajnjoj liniji proizvesti ako je baš nema – i ljudi će dolijati. NJihova logika je mračno jednostavna: dobri ljudi učeni su da u svima vide dobro – i to je njihova slabost, smatra lokalni poglavar ništaštva; On ide suprotnom logikom: u svima postoji pokvarenjaštvo, samo je pitanje na kojoj dubini. Mnogo pre priče s Rio Tintom ovde se radilo na baš takvom štetočinskom rudarenju.

Elem, za one sklonije proučavanju nijansi nije tako prosto: dok nije nejasno (iako je svakako tužno) kakva muka tera sirotinju da za džak brašna i dve crvene glasa za tlačitelja – ne samo našeg, nego i njihovog – i dok isto tako nije enigma kojem će se carstvu prikloniti diler, batinaš, kriminalac (onom koje ga tera u zatvor ili onom koje mu kaže „ne’š odgovarati nikad“) – daleko je intrigantnije koja je muka Aje Jung, Ristovskog, Goncića, Tomaševića, Bujoševića… ili Milutina Petrovića. Je li jedna ista, ili i tu ima stepenovanja? Znate, jednom sam – a nije bilo skoro, igrica je otad napredovala i danas taj razgovor možda ne bi izašao na priznanje – pri rakiji bio dovoljno uporan da jednog upravnika pozorišta dovedem dotle da bukvalno izgovori „jbg, pi*ka sam, eto, šta da kažem drugo“. Imam i svedoke, čovek je rekao baš to, baš tim rečima. Ono što pak nema drugog svedoka do mene samog jeste šta se u mojoj glavi tih trenutaka dešavalo: iako deluje da sam nekada dragog poznanika pritiskao da izbije baš na to što je i kazao, kunem se da je upravo suprotno – sve vreme sam u sebi ponavljao „molim te, reci bilo šta, bilo šta drugo – samo ne TO.“ Jer nije valjda da je samo to.

I stvarno, pada nam pamet razno neko drugo: neostvarenost, gramzivost, sebičnost, nesvest, želja za privilegijama, priznanjima i ordenjem, deficit principa i doslednosti – ili, daleko bilo, bolest, svoja ili nekoga bližnjeg. Pada nam na pamet čak i gola zloba. Dok o tome razmišljam naglas, moj drug Đađe odonud stola kaže: „Pa šta je to, enciklopedija izgovora?“ To me zamisli još više. LJudi vole da misle kako kukavičluk nije kukavičluk ako ima objašnjenje porekla; objašnjenje se razume kao opravdanje, jer objašnjenje = muka. No, istina je da apsolutno svaki kukavičluk ima razlog, ta reč razlog podrazumeva – i svejedno glasi isto, i piše se isto, i znači to što znači. Ma koliko stranica enciklopedija izgovora imala, na njenim zadnjim koricama, kao sažetak i suština, stajalo bi ipak samo ono što mi onaj pošteni nepošten čovek reče onomad: „Jbg, pi*ka sam.“ Paradoksalno, to ga u mojim očima čini bar malo hrabrim. A utoliko tužnije, onda.

Režim se sprema da porobi ovo malo medija. Da uvede zakone kojim će legalizovati sve izborne mutljavine. Sprema se da nas polomi od batina još više no dosad. Bude li uspeo, svi ovi hrabri klinci dići će ruke od svoje zemlje, i dići će sidra. Za njima i mi stariji. Ovi bi uglas rekli da srećnoj zemlji koja time nastaje nećemo nedostajati, ona se i sad ponaša kao da joj ne treba jedan Goran Marković. Ali bez svih tih Gorana, tu više neće biti nikoga da milosrdno kaže da ih je muka naterala. Da se seća da su nekad bili nešto drugo. Iza odlazećih će u vazduhu ostati samo ona najstrašnija kletva za ostajuće, ono što Leonida reče u filmu „300“: „Želim vam da živite večno.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.