Kontramen, junak sebi samom

A, da: pre ovog kontrapodviga probao da ukrade i Pumpanje, žalosnim pesmuljkom kako ON pumpa pumpa ovo i pumpa pumpa ono; ta se kleptohimna sad valjda napamet uči u svim onim šatorima na Andrićevom vencu, ne bi li se uglas uskliknula kad se njegovo veličanstvo ukaže na balkonu da prvi put u novijoj istoriji odande vaistinu nekome mahne. Za to vreme, širom Srbije dešava se ono što pratioci popularne TV serije „Razdvojenost“ („Severance“) odavno čekaju: sastavljanje.

U toj priči, ugradnjom čipa u mozak ljudi se raspolute i postanu dve osobe: jedna živi civilni život, ima sećanja na prošlost i planove za budućnost, ali ne zna šta se dešava na poslu, a druga ide na posao, nesvesna ičega van posla, pa i sopstvene biografije. Ovi „unutarci“ spoljni svet znaju samo iz priče, i to one koja im se tokom radnog vremena servira; legende o osnivaču korporacije i njegovoj mudrosti propovedaju se kao jevanđelje. A sam posao, za koji se sužnjima ponavlja da je „tajanstven i važan“, zapravo je niz apsurdnih radnji u bezličnim kancelarijama spojenim beskrajnim belim hodnicima. Zašto bi iko pristao na ovakav dvoživot? Pa, ukoliko je osobi život nesnosan a dani dugi, ovime dobija osam sati nesvesti dnevno. Međutim, najbolja rečenica prve sezone kaže: bol se prenese i onamo, iako mu ne znaš razlog i poreklo.

Nešto upravo takvo, samo bez hirurškog zahvata, u našoj zemlji se izvodi duže od decenije: jedan čovek ubušio se u lobanje miliona i instalirao prekidač koji volšebno štiti subjekte od dotoka stvarnosti. Postalo je moguće da zamorcima uradi apsolutno svašta, a da oni to ipak razdvoje od sebe i žive negirajući. Ne govorim o njegovom glasačkom telu, kojem nesvest, nažalost, nije ni trebalo ugrađivati; govorim o tome da su svi ostali, ogromna većina građana i građanki, dosad živeli manje ili više svesni šta se dešava, ali se takva spoznaja od njih odbijala kao loptica za pingpong. To je funkcionalna depresija bez premca, u kojoj su ljudi ne samo ubijeni u pojam i ubeđeni da ništa ne mogu promeniti, nego i zaista naučeni da razdvoje: da žive i rade usred pakla, u svojim kupolama mikrokosmosa gde se, baš kako arhitekta javašluka želi, „gledaju svoja posla“. Da nije toga, da samo mogu da se sastave s onim delom sopstva koje vidi, čuje i saoseća, momentalno bi im postalo nesnosno i znali bi: nešto mora da se uradi.

Međutim, okretanje glave na drugu stranu ima jedno prirodno ograničenje: onda kad pejzaž postane nesnosan kud god da uperiš pogled, pa čak i kad zažmuriš. Tada okretanje glave više ne pali. I naravno, u svojoj životinjskoj nezajažljivosti, zverad je terala dotle, samouverena da to što vazduh miriše na ludilo neće učiniti da se ljudi sastave i sete da su ljudi. Što nas privodi sadašnjem trenutku: zemlja je pred eksplozijom, a šibicar baca šibice u petrolej. Jer stid nikad nije pronađen kod bestidnih, nema zahvata koji to može da nakalemi.

I tako je zaumna laboratorija najzad izbacila ono što od prvog dana pobune, budući da su je poveli studenti, pokušava da proizvede: tobožnje kontrastudente, koji su eto samo željni da uče i da se život vrati u cakleću normalu pakla. Jedan od njih izjavljuje: „Naš prvi zahtev, a mislim ujedno i najvažniji: početak nastave na svim fakultetima i svim visokotehnološkim ustanovama.“ Mhm. Zar ne znaju da je ovde svako ko poseduje znanje visokotehnološki višak? Zar u svojim visokotehnološkim žudnjama ne znaju da po zakonu taj tu nije nadležan da im ispuni zahteve? Zar ne znaju da su, sve u svemu, došli da ga zamole da silom natera stotine hiljada ljudi da odustanu, pošto je sva prilika da stotine hiljada ljudi ne odustaje i ne pregovara, pa ne znam koja se druga metoda ovde izmoljava. Naravno da svi znamo otkud ova omladina tu, ali to ne menja suštinu: ili ne kapiraju do kraja u čemu učestvuju i nije ih briga, ili savršeno kapiraju i nije ih briga; takva razvojenost ipak je nešto posebno.

Ovo su, stvarno se nadam, poslednji činovi igrokaza, u kojima ničega idejno novog nema, ali je stepen mučnosti i besmisla takav da valjda stvarno nema dalje i visokotehnološkije. Ničega novog, osim jednog: odbijanje da se prihvati realnost definitivno je promenilo stranu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.