Letnje desne svetkovine

Ove godine, sunčane desne svetkovine posebno su žive u svom parazitizmu na mrtvima: u Hrvatskoj je održano koncertno nešto što se uveliko smatra najvećim profašističkim skupom u Evropi, gde se pola miliona ljudi okupilo da se razgali uglazbljenim ustaštvom; u Srbiji, na Ćacilendu je stajao – možda i sad stoji – natpis: „Blokaderi, Srbi nisu genocidan narod“ (pošto „blokaderi“, je li, baš tvrde da jeste). Na marginama svega toga, u Beogradu dvodnevno gostuje predstava „Cvetovi Srebrenice“, na mala vrata, gotovo krišom, jer samo tako može. U gledalištu, naravno, nema nikoga ko bi zapravo morao da je vidi, ali to mu je to: ko odbija da vidi Srebrenicu kao takvu, odbija da je vidi i kroz pozorišni komad. Momentum je inače vazda desnoplodan: generalna svetska stočnost daje alibi domaćim odmicanjima od ljudskosti, nećemo valjda da se poljudimo baš mi i baš sad, kad se globus nagnuo na stranu bezdušne podrške masovnom ubijanju na više mesta istovremeno.

„Što Hipodrom pijan peva, to Evropa trezna legitimiše kao realpolitiku“, piše Boris Buden, i poentira: ko god se zgražava nad onim što Tompson urla s bine, morao bi da zna da je to mnogo verniji notni zapis današnje EU nego Oda radosti; ili, kako nas je još odavno upozorio Jovo Bakić, treba biti oprezan kad se priča o evropskim vrednostima, jer i fašizam spada u to. Ima već neko vreme kako se domestik desni raduju, slavodobitno ističući kako je Evropa na slučaju Jadar pokazala svoje pravo lice, kolonijalno, pa su dakle ispali magarci svi koji su zagovarali naš evropski put. I dobro, može im se. Ali paradoksalno, sad bi oni tu i takvu EU trebalo da razumeju i s njom saosete, pošto pokazuje istu osobinu: gaženje preko tuđih žrtava zarad svog dupeta, uopšte ideju da postoje tuđe i naše žrtve, što je fundament na kojem eks-Ju političke elite opstaju, trujući svaka svoju pastvu. Na Tompsonovom koncertu bilo je te pastve taman koliko u Srbiji broji članstvo SNS-a, koje svog jednako darovitog trubadurskog glasnika ima u Baji Malom Knindži; to je sasvim dovoljno ljudstva na obe strane da uvuku u masovni užas sve ostale, i uopšte nije sigurno da li se samo ritualno okupljaju da grupnim laprdanjem daju oduška svojoj mržnji ili zaista krvožude i jedva čekaju da nas opet sve zaviju u crno. Kako je to moguće posle pakla s kraja prošlog veka, ne vredi se pitati u svetu kakav je danas.

Elem: predstava. Kako reče draga osoba, „ambijentalna Srebrenica za početnike“. Ne u pogrdnom smislu, samo u tom da ne nudi mnogo toga već upućenima. Inače je posredi dobar komad, koji u stomaku proizvodi vrlo tačnu emociju. Ima tu momenat kada glumci uzmu u šake zemlju, rasutu po čitavoj pozornici, priđu publici i usuju nam je u dlanove, koje potom zaklope, dajući nam sećanje na čuvanje. Prilično razvaljujuć trenutak, a nije jedini. I kažu se tu razne izuzetno važne stvari, na primer to da je UN rizikovao desetine hiljade života zbog svojih 30 vojnika. Da taj isti beli svet sada obilazi memorijalni centar, piše o tome svoje naučne radove, silno se ražali nad Srebrenicom svakog jula, a da suštinski niko ne zna, niti ga zanima, kako ona izgleda nekog 23. februara, 15. decembra ili po bilo kom običnom danu. Možda se do sada promenilo, ali nije mnogo godina otkad sam saznao da onamo, od sve sile svetskog dušebrižja, ne postoji pekara. Svetu treba da to mesto ostane zamrznuto u bolu, a to nije isto što i čuvanje sećanja. To ima drugo ime, sve više sinonimno s EU.

A mi? Ovih dana, jedan osvedočeni krvožednik deli pomilovanja. Nije samo pomilovao lomitelje vilica i osobu koja je kolima udarila devojku, o čemu postoje čak i snimci. Ne, rekao je pride da je to pravda koju čak i sam Bog želi, tim rečima. Rekao je da su to junaci našeg doba. Junaci. NJegova polumilionska sekta na to mu zdušno aplaudira. Imao bih u vezi s tim samo jedno pitanje. Ljudi koji sada, pred našim očima, proglašavaju očigledne umobolnike i ubice u pokušaju herojima, na način koji je jasan ama baš svakome ko nije delulu, to su imenom i prezimenom isti ljudi koji su nam rekli da je Ratko Mladić heroj. Koliko nam još godina, decenija, treba da saberemo dva i dva?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.