Potraga za maticom (opet)

Kada je Tamara Skrozza izjavila da je noć famoznog Petog oktobra morala da izgleda drugačije, sve režimske čeljusti razjapile su se na nju, u svom paničnom strahu optužujući da ovim rečima zagovara scenosled nalik Nepalu i napalmu; ne, govorila je samo i jedino o bukagijama. Bukagije se onomad nisu desile, i sada gledamo uznapredovalo kriminalno gnezdo kako u lance baca nedužne, dok po Srbiji šeta neuke i kupljene da svojim gladnim grlima kliču uništitelju života.

Onome u čije ime se lome kosti omladini, za čiji oboleli osmeh mladi ljudi bivaju lisicama vezivani za krevete, za čije mrve naklonosti se na ljude nasrće karoserijama i gumama, za čiji miran san nemirno spava roditelj svakog studenta i studentkinje osim prepariranog Miloša i još jedno trojice. Onome zbog čijeg se krvožednog ludila s nacionalne frekvencije preti Pavlu Cicvariću. Taj užas, sasvim ispao iz zgloba pojmljivosti, nismo videli nikada do sada.

Čovek koji je pretnju izgovorio dan kasnije izvinio se Pavlovoj porodici, tvrdeći da je stvar izvučena iz konteksta. Jedino što je ovde zapravo izvučeno iz konteksta jeste taj čovek – jer njihov kontekst, njihov prirodan ekosistem su devedesete. Da mi je neko pričao kako će četvrt veka posle pada svog carstva takve face biti prisutne u javnom prostoru i nesmetano lučiti svoje otrove, uzeo bih to kao neoboriv dokaz da je putovanje kroz vreme moguće, jer hej, pa kako su drugačije do zloupotrebom mašine dospeli u 2025?

Nećemo valjda zaboraviti koliko su nas zavili u crno, nećemo valjda biti tako odvojeni od smisla i razuma da nostalgično patimo za Miloševićem kao Eva Ras pre koji dan na TV Informeru? Međutim, java izgleda tako kako izgleda i u njoj je moguće i ovo s lancima na groblju, i ovo s Cicvarićem. Za to prvo, policija kaže: uobičajena stvar, zakon, okovali su mu noge umesto ruku da bi mogao da prima saučešće; iz te iste silne samilosti nisu čoveka ni obavestili o smrti roditelja danima.

Svepomenik lično govori da je reč o huliganu, razbio mu jedan od ljubljenih izloga stranke; gde robijaju oni što su ispaljivali pirotehniku na ljude, ne zna se, jer ne robijaju. Koliko slepih creva ima Vesić Goran čeka se da nauka ustanovi. A onda se pojavljuje stari julovsko-radikalski svat Vučinić da obnaroduje blokaderski plan: „Ubiće nekog svog, pa će da okrive nas.“

I onda reče ime i prezime. Ponovi više puta. To je inače govorio u kontekstu proizvodnje šešira u Južnoj Americi, naravno, ali mediji iz zlog dela TV spektra istrgli mu iz usta. O čemu se tu zapravo radi?

Pobuna se ne zaustavlja, a razni se načini pokušavaju. U grozničavoj potrazi za delotvornom idejom, Šahista se svako malo vrati onoj prvoj, njemu prirođenoj: dokučiti ko je odonud table, u toj masi što ga ne voli, pešadija, a ko vodeće figure; skršiti glavne, naterati ih da odustanu, pa će se svi ostali obeshrabriti. NJemu je, dakako, suštinski nepojmljiv fenomen da tako ogroman broj ljudi misli glavama, a ne jednom glavom – ništa čega je on avatar nikad nije bilo uređeno tako – i opsesivno traga za mozgom operacije. Ko loži studente i školarce, takoreći ko je školovođa?

Svako iole prepoznatljivo lice dosad je već hapsio ili već nekako šikanirao, pa i samog Pavla, otprilike odmah kad je prvi govor na javnom skupu održao. Ali narod je i dalje na ulicama.

Ajde ti, Vučiniću, idi da dosoliš: nije dosta što bogohuljnik danonoćno izmišlja atentate na sebe, nego reci da su se „blokaderi“ (tako piše na jednoj fasadi, to su valjda ljudi kadri da blokiraju) predomislili i sad hoće nekog svog da ubiju i okrive režimske ruke, u krugu higijeničara inače poznate po čistosti od svakog zla.

Šta se ovom odvratnošću postiže? Postiže se da druga strana prvo pomisli: u stvari je obrnuto, ovi najavljuju šta će uraditi. Na drugu, pomisli se: ma neće, to je ipak previše čak i za njih. Na treću: da, ali kako da znamo da nisu već dovoljno ludi čak i za takav zločin? Rezultat tog misaonog toka mora biti strah. A strah je cilj. Strah parališe. Strahovlada je do prošle godine bila zvanično državno uređenje. Avaj: nešto se promenilo. Nešto drugo je u vazduhu. Šta li je to?

Pavle je sjajan momak, privilegija poznavati ga. Dobrota kojom zrači nepobediva je, ali šire je svi zajedno, lidera nema. Jbg, predsedniče, nije samo zlo zarazno.

Imaš posla s epidemijom suprotne sorte. Roj se navrzao, a ti još preturaš košnice tražeći maticu. To ne tupi žaoke. To ih oštri.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.